Јасеновац у историографији и књижевности, 2016.

Трибина поводом 75 година од оснивања злогласног логора Јасеновац и почетка геноцида над српским народом у НДХ „Јасеновац у историографији и књижевности“, одржана је у среду 26.октобра у сали „Иво Андрић“ на Београдском сајму књига. Тим поводом је постављена и изложба „Анатомија заборава“ у хали 2ц Београдског сајма.

На трибини су говорили проф. др Србољуб Живановић, (српски антрополог, палеопатолог, председник Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, председник Фонда за истраживање геноцида и члан Словенске академије наука и умјетности.), проф. др Владимир Лукић, (оснивач Удружења „Јасеновац – Доња Градина“), Саша Ачић, (директор Управног одбора Удружења „Јасеновац – Доња Градина“), проф. др Надежда Винавер (писац, професор Универзитета у пензији, приређивач књиге „Јасеновачки логор смрти“), Споменка Кузмановић, (Народна и универзитетска библиотека Републике Српске – Бања Лука, коаутор изложбе „Анатомија заборава“) и др Маја Радонић, модератор (помоћник уредника сајма књига и доцент на Факултету за културу и медије).

Како би указао на стравичне злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу, др Србољуб Живановић је посебно за ову прилику допутовао из Лондона где данас живи. Он је присутнима описао незамислива злодела која су се одиграла у систему хрватских логора смрти Јасеновац и Доња Градина, наглашавајући да је једина кривица тих невино страдалих људи био њихов идентитет. Док је као млади доцент и члан Државне комисије судских антрополога бивше СФРЈ, 1964. године ископавао остатке настрадалих у Доњој Градини, зарекао се да ће се залагати да се овај злочин никада не заборави: „Уплашили смо се бројева до којих смо дошли – на стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи – 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо.“ На ископавању су радили три месеца, посебним бушилицама извршили су отварање 100 гробница и после тешког посла изнели су државним органима процену о броју жртава, али тада је све стопирано, а Живановић је морао да емигрира, прво у Африку, па у Лондон, где и данас живи, али је наставио са истраживањем Јасеновца: „Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степинцем. Учествовали су сви – хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када су изгубили рат, уложили су велики напор да сакрију трагове геноцида.“

Проф. др Владан Лукић, оснивач Удружења „Јасеновац – Доња Градина“, присетио се да је са осам година био сведок страдања 5000 Срба и да је то вероватно тренутак када се његов животни пут преплиће са јасеновачким злочином. Он је нагласио да је комплекс логора Доња Градина био потпуно запуштен и затрављен када је 70-их година прошлог века позван да оснује спомен- комплекс на месту злочина незамисливих размера. Од тада до данашњег дана, он се залаже да се истина о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ обелодани, а жртве добију достојно сећање, да се тако нешто не би никада више поновило. Лукић је истакао да би као резултат борбе за очување сећања на геноцид који се ту догодио, желео да види изграђена три верска објекта на месту где је било највеће стратиште, и то православна, јеврејска и ромска, јер би ти верски објекти сами говорили ко ту лежи, више од иједног споменика.

Пишући предговор за књигу др Николе Николића „Јасеновачки логор смрти“, проф. др Надежда Винавер је морала прочитати бројне историјске публикације, како би била спремна да да свеобухватни суд. Истражујући публикације о Јасеновцу, др Винавер је уочила један велики пропуст на који указује свим младим историчарима и писцима: како страдања српског народа не би отишла у заборав, било би добро направити једно свеобухватно издање које би на једном месту сакупило сва сведочанства преживелих, као и све податке који су до сада већ сачувани. Др Винавер је изјавила да многи народи не знају историју свог народа, али да су Срби једини народ који зна погрешну историју, као и да се то мора у наредном периоду исправити иницијативом младих научника.

Садашњи директор Управног одбора Удружења „Јасеновац – Доња Градина“, Саша Ачић, говорио је на тему „лицитирања жртава у Јасеновцу“, и указао да је то проблем који постоји већ годинама због неколиких битних ставки: хрватске политике минимализовања броја жртава, великог броја жртава који никада није записан, јер их је Сава однела или су спаљени, и зато што велики број становника на простору БиХ у бившој Југославији никада није уписано у попис становника. Ачић је нагласио да се о злочинима у Јасеновцу и Доњој Градини ћутало 70 година, и да сматра да је време да се што више о томе говори, да се не би догодило да долазеће генерације доживе исту судбину. Он сматра и да је јако битно направити квалитетан високобуџетни играни филм, који би најширој јавности показао свирепост злочина у Јасеновцу. „Србија још увек чека на споменик посвећен Јасеновцу, очекује се усвајање Декларације о геноциду у Јасеновцу у Скупштини Србије, пошто га је скупштина Републике Српске усвојила. Све наведено, као и остали планови за очување овог догађаја од заборава, реализоваће се тек након усвајања Декларације од УН-а, на коју треба усмерити наше напоре“, закључио је Саша Ачић.

О изложби „Анатомија заборава“, која је први пут у Београду пред посетиоцима Сајма књига, говорила је Споменка Кузмановић из Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске – Бања Лука, која је заједно са Вањом Шмуља и Љубицом Милекић, аутор ове поставке. Изложбу прати и документарни филм „Култура сјећања“ који је приказан посетиоцима током трибине. „Контекст у којем су приказана страдања цивилног становништва у Независној Држави Хрватској шири је од историјског. Идеологија је први елеменат тог контекста јер је управо она створила могућност за све што се касније дешавало под окриљем и у име државе. Први логори настали су истовремено с настанком државе, и поред Јасеновца, који је обимом злочина и монструозношћу убијања, симбол свеукупног страдања Рома, Јевреја и Срба, стратишта су настајала у свим мјестима гдје су они живјели. За начине на који су страдали и поготово за уживање у мучењу жртава потребно би било измислити неку нову ријеч јер то је до сада, у дугој историји људског бешчашћа, остало неименовано. О жртвама се веома често говори као о бројевима и своде се на статистичке податке, стога је ауторима било изузетно важно да их рехуманизују и покажу као људе. Не треба заборавити чињеницу да је једина кривица највећег броја оних који су страдали у усташким логорима био искључиво идентитет. Међу њима је било јако много дјеце којима је, између свега осталог што им је одузето, одузета и прилика да одрасту у људе“, рекла је Кузмановићева.

Србољуб Живановић је закључио ову трибину о геноциду над српским, јеврејским и ромским народом речима: “Када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, када видите цуцле, кантице за млеко, флашице… то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се тресем, а као судски антрополог свашта сам видео. Неко мора говорити у име оних чија је ћутња вечна“.

Извор: http://sajamknjiga.rs/2016/10/28/jasenovac-u-istoriografiji-knjizevnosti/