Босанска крајина у Другом светском рату (3)
Кулен Вакуф, варошица jужно од Бихаћа, знана из српске епске поезиjе и као посед муслиманске спахиjске породице Куленовића.Српски Хомер Филип Вишњић овековечио jе тугу Кулинове љубе као почетак новог доба и заласка османске власти на Балканском полуострву.
Када се само прође кроз ову, иначе симпатичну варошицу, навиру стихови учени jош у гимназиjским данима: „Нити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи, рани сина, пак шаљи на воjску Србиjа се умирит не може!“
У Кулен Вакуфу данас и нема православних, иако постоjи православна црква, коjа jе паљена 1941. године и у последњем рату 1995. године.
Стари Куленовићи или Кулиновићи познати су били по феудалноj окрутности и безобзирности према православном становништву. Са свешћу да су преверили, да су им преци прешли на веру турских осваjача Босне – ислам, понешто од старих традициjа jе живело у искривљеном облику.
Они су сматрани потомцима самог Кулин-бана, давнашњег владара Босне, савременика Стефана Немање. Наравно то jе била само игра речи, произвољна етимологиjа коjа jе могла да послужи у погодном моменту, када Турска пропадне и Каури опет завладаjу.
Суровост Куленовића према православном хришћанлуку документована jе у мемоарима енглеског археолога Џона Артура Еванса коjи jе 1875. године пропутовао Босанску краjину.
Он jе засведочио да jе Тахир – бег Куленовић мучио игумана манастира Рмањ у непосредном суседству, кога jе обичаво да jаше као бесловесну стоку и то о наjвећим хришћанским празницима.
Због ударања на част и образ jедан беговски син jе завршио са секиром у грбини приликом освете становника из села Цвjетнића. Историjске супротности, вековна верска мржња нашла jе своj вентил и 1941. године када су муслимани Кулен Вакуфа и Бихаћа већином стали на страну и у службу Независне Државе Хрватске.
СТРАДАЊЕ СРБА У БИХАЋУ И ОКОЛИНИ
Одмах по успостављању усташке власти, нарочито са формирањем локалне жупе Крбаве и Псат са седиштем у Бихаћу отпочео jе организовани програм истребљивања српског становништва.
Наjпре су страдали они Срби коjи су живели у самом граду, њих су погодиле усташке мере „заштите крви хрватског народа“.
Велики жупан Љубомир Кватерник издао jе 20. jуна 1941. године проглас у коме jе речено: „У сврху сачувања хрватског народног значаjа града Бишћа и његове ближе околине забрањуjе се свим Власима, тзв. Србима, сваки приступ и задржавање у граду Бишћу и његовоj околини до удаљености од 15 километара.“
Прва група наjугледниjих и наjбогатиjих Срба похватана jе и лишена слободе 12. jуна 1941, а ликвидирани су у злогласном казамату „Кула“ три дана доцниjе.
Под претњом преког суда око 1200 Срба jе у ноћи 23. и 24. jуна сакупљено на фудбалском игралишту БАСК-а у Бихаћу, да би у зору унезверени и исцрпљени били отерани за Кулен Вакуф и даље према Босанском Петровцу, идући лагано у колони, не слутећи да иду на кланицу са коjе се нико жив неће вратити.
Ову групу бихаћких Срба поубиjала jе 28. jуна 1941. године група херцеговачких усташа коjом jе заповедао крволочни сатник Енвер Капетановић.
Срби бихаћке околине су наjмасовниjе страдали на месту званом Гаравица, на путу од Бихаћа према Личком Петровом Селу. На овом месту, с обзиром на трагична дешавања, сада еуфимистичног имена егзекуциjе су траjале од 3. jула до 3. септембра 1941. године.
Тачан броj мученика на овом месту ниjе познат, али по подацима регионалног музеjа из Бихаћа са почетка осамдесетих година ради се о броjу од преко десет хиљада. На Гаравици су страдали становници Бихаћа, Босанске Крупе, Босанског Петровца, Цазина, Велике Кладуше, али и личких места Доњег Лапца, Коренице и Слуња.
Усташе су уништавале трагове своjих зликовачких подухвата, а са губилишта се пуким случаjем (боље рећи Божиjом вољом) спасило тек четири до пет особа. Данас би физички антрополози и форензичари-археолози могли да донесу прави суд кроз методологиjу своjих наука.
Почетком jула 1941. године из Кулен Вакуфа су усташе-муслимани дошли камионима у Лику, напавши мирно српско становништво у селима Бубањ и Суваjа. Сама Суваjа jе до почетка оружаног отпора 27. jула 1941. године дала 276 мученика, а срез Доњи Лапац (села Бубањ, Небљуси, Мељиновац, Лички Осредци…) укупно jе у том кратком размаку изгубио 1000 становника.
У извештаjу заповедника 3. усташке сатниjе 1. походног батаљона стоjи: „Данас сам био у селу Осредци Лички коjе jе спаљено. На све стране леже љешеви народа.
Од убиjених 2. и 3. српња ширио се страшан задах. Пси и свиње нагризаjу љешеве, а усташе не дозвољаваjу сахрану. Они што су побjегли од куће, тамо умиру од глади.“
Друго сведочанство српског страдања у овом делу Лике наслоњеном на Босну, не тако документарно и хладно, већ из срца и душе, чува српска усмена поезиjа:
„Тад погибе дванаест српских цура дванаест цура дванаест соколова
од усташког праха и олова.
Јадне маjке по шумама лете
свака пита ђе jе моjе диjете.
Кћери моjа моj зелени струку
пружи своjоj jадноj маjци руку.
Кажите нам наше ‘ћери миле
‘есу ли вас усташе мучиле
или живе у jаму бациле?
Шути гора сва природа ниjема
из тишине одговора нема.“
О масовности страдања српског цивилног становништва и организованом државном злочину усташке Хрватске сведочи и извештаj Косте Нађа од 4. новембра 1942. године, команданта оперативног штаба за Босанску краjину Врховном штабу НОВЈ и ПОЈ.
Тамо се каже да се код jедног заробљеног усташе нашло нарерђење за клање Срба и броjка од 12-15 000 ликвидираних „грко-источњака“ на подручjу Бихаћа. (Зборник Воjноисториjског института, том ИВ, књ. 8). Документ jе на себи носио печат „усташког логора – Бихаћ“ и саџао jе следећу формулациjу: „Налог за воjника Раму Мелкоча, да има све Влахе, били сумњиви или не, поубиjати.
То има извршити jер сам данас добио налог од великог жупана да се побиjу сви од 16 – 100 година. И Влахиње коjе су сумњиве. Коjи вам дођу под руку не пуштаjте.“
СТРАДАЊЕ СРБА У ОКОЛИНИ КУЛЕН ВАКУФА
Боричевац jе село у Лици насељено Хрватима римокатолицима, тик уз границу са Босном. Удаљено jе од Кулен Вакуфа око 5 километара и повезано путем. Усташки врх из Загреба нашао jе у становницима Боричевца извршитеље наредбе за покољ Срба у овом делу Босанске краjине и Лике.
Недалеко од села налази се сабласна Боричевачка jама коjа jе „углавном била непозната српском народу ових краjева.“ Како су злочини против Срба били организовани и планирани сведочи наредба хрватске владе, одмах по успостављању НДХ, да се од Боричевца до jаме изгради пут и споjи са бановинском цестом. Таj нови пут jе пролазио само на 50 метара од jаме и омогућавао jе лакши и бржи транспорт заточених Срба и њихову ефикасну ликвидациjу. „Пут jе био завршен и већ почетком jуна био у употреби.“
Прве жртве Боричевачке jаме било jе домаћинство Пере Пилиповића, усамљено и одвоjено од осталих српских места доњолапачког среза.
Средином jула, на десет дана пре српског устанка на Тромеђи против усташа локални Хрвати из Боричевца страховито су мучили и сурвали у jаму на стотине Срба. О страхотамо су причали преживели: Никола Пиља – Баjа, Милан Паулић и Никола Дробац.
Сведочанство о Боричевачкоj jами налазимо у мемоарском делу обjављеном у националноj емиграциjи: „Пет дана после подизања устанка четници су заузели село Боричевац у суботу 2. августа, и Никоила Пиља „Баjа“ jе одвео групу четника до Боричевачке jаме коjа jе пружала jезовит призор.
Из ње су куљали роjеви мува и задах од лешева у распадању. Шипражjе око jаме jе било суво и поломљено, околно камење ишарано пушчаним мецима, а прилаз сав засут крвљу.
Крв jе била сува и глатка, што jе био доказ да су нека убиства вршена непосредно пре доласка четника. Око jаме jе било одсечених делова људских тела и глава са расутим мозговима. Неке главе су биле са повађеним очима и исеченим ушима, носом и jезиком.
Уокруг jе било много разбацане поцепане сељачке одеће, капа и гумених опанака, као и дечjих хаљина. Из jаме су допирали изнемогли људски гласови коjи су дозивали помоћ. Тада се добровољно jавио Никодим Дрча, па су га привезали за конопац и спустили у jаму.
Пошто jе из jаме излазио тежак задах од лешева у распадању Дрча jе ставио на нос више слоjева крпа и кроз њих дисао. Чим jе спуштен неколико метара у jаму, Никодим jе сагледао страхоте догађаjа коjи су се одигравали око jаме одмах по постанку криминалне НДХ.
Пошто jе jама кривудава на понеким завоjним местима Никодим jе видео делове људских тела као и дечjе колевке деце коjа jош нису проходала, коjе су Хрвати узимали из кућа и заjедно са колевкама и са маjкама бацали у jаму.“ (Никола Плећаш Нитоња, Пожар над Краjином, Чикаго 1975).
Никодим Дрча jе био човек велике вере и човекољубља коjи jе имао храбрости да се суочи са гротлом смрти и да заувек савлада индоевропски архетип страха и погибељи – Јаму.
Његов напор се крунисао спасавањем двоjице преживелих, коjи су скапавали на дубини од 24 метра: „Из jаме извучена два човека су се презивали Пилиповићи, Срби из босанског села Стењани.
Кад су дошли свести и видели своjе спасиоце, изjавили су да су, колико могу да оцене, били у jами око девет дана и да их jе у jаму бацио лично Хрват Миро Матиjевић, гостионичар из Кулен Вакуфа.“ (Исто).
ПАД УСТАШКОГ ГАРНИЗОНА У КУЛЕН ВАКУФУ
Усташе из Боричевца су утекле за Кулен Вакуф, знаjући за напредовање српских устаника. Првог дана августа 1941. године починили су покољ над српским селом Калати.
По систему окружења села и упада наоружаних група затирање недужних цивила траjало jе сатима. По наређењу из Загреба масовна убиства српских комшиjа вршили су житељи Хрвати Боричевца и муслимани из Кулен Вакуфа. Партизански вођа Гоjко Половина jе забележио: „Претресали су сваки грм и кућу. Клали и убиjали и одоjчад у колевци.
Да би се мање откривали наjвише су користили ножеве, баjонете, кундаке. Од куће до куће крвници су се такмичили коjи ће показати већа зверства.“ (Гоjко Половина, Сведочење – Сећања на догађаjе из прве године устанка у Лици, Београд 1988). Бележећи своjа сећања Гоjко Половина покушава да докучи корене ових трагичних догађаjа, па каже: „Усташки злочини су били организованио из Главног усташког стана у Загребу, а локалне усташе постепено систематски гурани, наговарани, па и присиљавани да приступе извршењу злочина.
Ти бедни Мате, Иве, Мире, Хусе, Хасе и Мемеди, коjи су клали жене, децу, садистички мучили везане људе. увучени су у злочине постепено, организовано, наређењима, притисцима одозго…
Зато мислим да jе нетачно, неправилно, па можда чак и злочиначки ове догађаjе поjедностављивати.“ (исто). У селу Калати jе тада настрадало 159 Срба, углавном неjачи.
Српски устаници, предузевши напад и са личке и са босанске стране заузели су Кулен Вакуф 6. септембра 1941. године. Усташко-домобрански гарнизон се предао, део зликоваца jе успео да се извуче у правцу Бихаћа. Они коjи су се огрешили о српску неjач платили су главом.
Један од учесника jе записао: „Освете jе у овим драматичним ратним данима и на претек било. Доста jе крви пало док jе разум надвладао тугу и бол.“ (Милан Штикавац, Крваво лапачко љето, у: Ратна сећања из НОБ ИИ, Београд 1981, стр. 616). Село Боричевац jе напуштено после рата.
Тамошњи Хрвати су страховали од српске освете, нису имали храбрости да погледаjу у очи, завиjеним у црно, српским суседима. Вољом „народних“ власти прешли су у Славониjу, али какве ирониjе, опет на земљу Србинову, коjи jе и тамо био прогањан и клан.
Радован Пилиповић
Извор: pravoslavlje
Везане вијести:
Босанска крајина у Другом светском рату (1)
Босанска крајина у Другом светском рату (2)
Босанска крајина у Другом светском рату (3)
Босанска крајина у Другом светском рату (4)
Босанска крајина у Другом светском рату (5)
