Фељтон: Усташка упоришта у Босанској Крајини / Цазин
Цазин се налази у сјеверозападном дијелу Босанске Крајине (Федерација БиХ), сјеверно од ријеке Уне и града Бихаћа. Налази се у средишту тзв. Цазинској Крајини. У његовој близини већи градови су Бихаћ, Бужим и Велика Кладуша. У Цазину апсолутну већину чини муслиманско становништво.
На посљедњем попису становништва прије Другог свјетског рата, спроведеног 1931. године, састав становништва среза Цазин био је овакав: муслимани 35 313 (74,68%); Срба (православци) 11 078 (23,41%); Хрвата (римокатолици) 895 (1,89%). На основу овога пописа, јасно је, да су темељи НДХ у Цазину почивали на најбројнијем муслиманском становништву. Муслимани Цазина, али и околних срезова, починиће једне од најмонструознијих злочина над Србима у кампањи геноцида над њима у НДХ.
Иако су прије рата Срби живјели у миру и толеранцији са својим комшијама муслиманима и Хрватима, слом Краљевине Југославије и стварање НДХ, нагло ће промијенити њихове односе. Пошто су били стваљени ван закона, Срби су се нашли у немилости већине својих комшија, „њихов однос према нама Србима се толико изменио да нисмо могли да схватимо откуд одједном толика мржња према нама“.
Првих мјесеци НДХ, у Цазину и Цазинској Крајини, није било много усташа, али су они уз „бројне жандарме, цивилну милицију и Муслимане сељаке, углавном комшије“ вршили тортуру над Србима, хапсили их а убрзо почели и са првим ликвидацијама Срба. Вође усташа у цазину били су: усташки таборник Але Омановић, усташки поручник Енвер Капетановић и усташки поручник Химзо Хаџић из Босанске Крупе. Капетановић је поред Цазина, био и један од организатора покоља Срба у Бихаћу, Босанској Крупи, Великој Кладуши.
Појединачне и групне ликвидације Срба на подручју Цазина и шире околине, трајале су повремено до августа 1941. године. Током августа започеће спровођење геноцида над Србима, када у огормном броју српске сеоске масе бивају ликвидиране. То је праћено и присилном исламизацијом или католичењем православних Срба. О тим страхотама свједочили су преживјели Срби из Цазина и Цазинске Крајине.
Срби који су вођени на промјену вјере, имали су избор, могли су узети муслиманску или римокатоличку вјеру, с тим да: „Ко узме муслиманску веру остаће на свом имању, добиће назад све што му је опљачкано и још више.“ Они који би се одлучили за римокатоличку вјеру: „ићи ће за Ћорковачу, што значи за Хрватску, јер то је на Банији и припада територији Хрватске.“ Један од Срба који се одлучио за ислам, свједочио је: „Пристао сам да будем Муслиман. Добио сам траку на којој је писало Муслиман. Отишао сам у трговину да купим фес јер је било наређено да се одмах мора носити фес.“ Дакле, Срби су у Цазину, попут Јевреја у Европи, били обиљежавани тракама, само је на њиховој писало „Муслиман“.
Да ликвидација Срба нема везе са устанком против НДХ, говори и чињеница, да је током 1941. године, највише страдало српско становништво села „чији житељи нису тога љета кренули на устанак, који су били изоловани од своје етничке групе и опкољени муслиманским селима и засеоцима (Пришталине, Подгредине, Стабанџа, Шиљковача, Миострах, Зборишта), али и многи други.“
Већину злочинаца тога љета у Цазину чинили су муслимански сељаци, који су се латили највише хладног оружја и кренули по српским селима да лове немоћно српско становништво. Пред том руљом, као организатори и вође, знали су се наћи и вјерски поглавари села – хоџе. У тим злочинима истакли су се хоџе Бећир Борић, Агановић, Ханџић, „али и други вјерски службеници који су својим вјерницима говорили како влахе треба клати и пљачкати српску имовину.“ У злочиначке походе према српским селима, муслимани су често кретали након „молитве у џамијама.“
Хоџа из мјешовитог села Миострах, Бећир Борић, организовао је покољ Срба у том селу. Под изговором да окупљају Србе за промјену вјере, 9. августа 1941. године, Хоџа Борић је са својим вјерницима, побио преко 200 српских сељака, својих комшија. Стоја Узелац је о томе свједочила:
„Усташе су нас опколиле, било их је са ватреним оружјем, секирама, косама, кољем и другим хладним оружијем. У једном часу осули су паљбу по нама из ватреног оружија, а потом се чула вика и псовка:
‘Удри, мајку им српску, удри српску пашчад!’
Тада су јурнули на нас са свих страна. Нису то биле само усташе са оружјем, било је ту доста и цивила са секирама, ненасађеним косама, кољем и чиме све нас нису тукли. Ја сам још добила пушчани метак, али сам се још одржала на ногама, а када сам видела како један зликовац секиром уби моју мајку онесвестила сам се.“
Хоџа Борић је са својим крвницима упао и у село Ћоралиће код Цазина. Ухватили су око стотину Срба и све их запалили у кући Илије Трбојевића. Неки од Борићевих крвника били су: „Ибро Бјелајац Џане, Реџо Бегић, Хасан Мурић, Тале, Бећо, Мехо, Рашид, те Хасан Мехулић, Суљо Тукач и друге усташе из села, као и породице Бегановић, Јашарагић, Дурџић, а за извођење масовних покоља у помоћ су им дошле усташе из Острошца, Мемића Брда, Стијене и Пишталина. Из села Пишталина у помоћ су им притекли и чувени зликовци: Балтић Сулејмана Хасиб, Балтић Сулејмана Ахмет, Балтић Сулејмана Рашид, Балтић Бећира Реџо, Балтић Мехмеда Хусеин, Шарић Авде Хусеин, Татаревић Арифа Заре, Татаревић Мехе Међо, као и из породица Орашчан, Хаџипашић и других који су се нашли у свим тим акцијама масовне ликвидације српског живља на овим крајишким просторима.
Када су италијанске снаге, подијелом интересних сфера у НДХ између њих и Нијемаца, дошле на подручје Бихаћа, Цазина и Велике Кладуше, и када су њихове старјешине сазнале за злочине хоџе Борића, ухапсиле су га и стрељале на јеврејском гробљу у Бихаћу.
Муслимани из Цазина нису штедили ни Србе који су прешли на римокатоличанство. О томе сазнајемо и из писања фра Маријана Јаковљевића. Он је био дошао у српско село Осредак у којем су преживјели Срби, да би се спасили, прешли у римокатоличанство. Поред њих, у римокатоличанство прешли су и преживјели Срби из села Врела и Градине. Тај прелазак се збио крајем јула и почетком августа 1941. године.
Упоредо са тим вршени су нови злочини над Србима. На подручју Тржачких Раштела и околних села (Цазин), 22. септембра 1941. године, усташе и наоружани муслимански цивили убили су око 460 Срба. Треба истаћи да су у свим мјешовитим, српско-муслиманским селима Цазина и шире, Срби готово у потпуности истребљени.
Фра Јаковљевић је писао писма жупану Велике жупе Крбава и Псат у Бихаћу, о страдању „преобраћеника“ (прекрштених Срба) које су прогонили и убијали муслимани, које он назива „сикирашима“, јер су углавном били наоружани сјекирама. Писао је и „Пречасном Бискупском ординаријату – Бања Лука. Међутим, његови вапаји остали су неуслишени и од жупана и од бискупа.
Фра Јаковљевић је писао о хиљадама наоружаних муслимана „Крајишника“ који су атаковали на српска села: „Дне 3. рујна (септембар 1942.-Б.Р.)… чекало преко 2.000 Крајишника, да провале у села Осредак, Градину, Врело и Доњу Гату и да народ побију. Преко 150 кола стајало упрегнутих, да повезу пљачку, осим жена и дјеце, који су понијели вреће, торбе, рубце и друго, да носе кућама…“
Видимо да су муслимани са подручја Цазина, организовано, водећи са собом своје жене и дјецу, јуришали на српска села. Био је то злочин у којем су учетвовале читаве породице, тј. фамилијарни злочин. Стратишта српског народа на подручју Цазина током рата су: Брезова Коса; Буковица; Цазин – (затвор, болница, Ћајин поток, Чонгур брдо, Мацини долови); Црнаја (Кленовац,Врандук); Ћоралићи, Ратковац; Доња Копривна; Гечети; Градина, Дубраве, Пркоси; Хаџин Поток; Ковачевићи; Крндија; Кула; Лисковац; Марин Мост; Мемић Брдо, Поленац; Миострах, Дурчић Гај; Мутник, Смрдан; Осредак, Дубраве; Подгредина, Поленац, Поље; Рујница, Дакића гај и Лазић до; Селисте; Стијена; Штурлић; Тржачка Раштела, Ћајићи, Лазић До; Жегар.
Српски народ се организовао у устаничке групе по селима. У почетку су били слабо наоружани и организовани, али су временом кроз борбу стицали оружје и снагу. Ипак, у Цазинској Крајини, пошто су били у мањини, у почетку устанка нису имали великих успјеха. Главни циљ био им је одбрана властитих живота. У томе су се ослањали и на српске устанике са подручја Кордуна, Баније, Лике и Подгрмеча.
Српски партизани успјели су 2. септембра 1942, дан прије похода муслиманских маса на српска села, да уђу у Цазин, али су били приморани истог дана да се повуку преко Уне у Подгрмеч. Током читавог Другог свјетског рата, усташка упоришта у Цазину и околним муслиманским мјестима, била су скоро несавладива препрека.
Српски партизани ослобађају Цазин 7. новембра 1942. године. У новембру ће Цазин постати дио велике слободне територије знане под именом Бихаћка република која ће трајати до краја јануара 1943. Покушај партизанског вођства да политиком „братства и јединства“ продобију на своју страну муслиманско и хрватско становништво Цазинске Крајине, није имала значајног успјеха до пред сам крај рата. Тада су усташе и многобројне формације муслиманских милиција биле поражене, те су силом прилика муслимани и Хрвати прешли на страну партизана.
Један од карактеристичних примјера односа муслимана према партизанима, имамо у личности Хусеине Хуске Миљковића. Он је био пријератни комуниста. Учествовао је у припремама комунистичке партије за отпор усташама и Нијемцима и организацији устанка српског становништва на просторима Крајине и шире. На просторима Крајине обављао је високе војне дужности у партизанским редовима. Хуска је добро знао колико је српски народ страдао од стране усташа и муслиманске наоружане масе. На простору Цазинске Крајине обављао је високе војне дужности. Ипак, 1943. одлучио је да се придружи снагама НДХ. Напушта партизане и организује око 3000 муслимана Цазинске Крајине у јединице знане као Хускина милиција.
Хускина милиција или војска, биће уз усташе и Нијемце главни противник српским партизанима у Цазинској Крајини. Након пада Бихаћке републике, у љето 1943. године, партизанске снаге ће опет напасти Цазин али без успјеха. Тада се воде борбе са Хускином милицијом, усташама и Нијемцима.
Када је крајем 1943. године било јасно да српски партизани преузимају иницијативу у своје руке, и да ће највјероватније они добити рат, Хуска Миљковић се опет предомишља. Партизани 8. новембра 1943. године, раде на „чишћењу терена од Хускине банде“ на ширем подручју Цазинске Крајине. Крајем истог мјесеца из докумената читамо да „У вези са операцијама на Цазин…“, да су партизанске снаге добиле задатак да очисте од „Хускиних банди сљедећа села: Мутник-Слатину-Градину-Трстовац-Врело-Гату-Врсту и Брековицу.“
Све ово је навело Хуску да се опет нагоди са партизанима, па тако крајем 1943. и почетком 1944. године преводи своју војску у партизане. На Цазин партизани нападају 9. априла 1944. али га тад нису ослободили. Крајем априла Хуска Миљковић је ликвидиран у Кладуши од стране усташа, али се претпоставља да је наредба стигла од Нијемаца.
Након тога његова муслиманска војска масовно прелази на страну усташа и Нијемаца. О односу муслимана Цазинске Крајине према партизанима и њиховом повременом приласку њима, сликовито нам говори излагање Ђуре Пуцара Старог, који је на једном комунистичком савјетовању у Санском Мосту, априла 1944. рекао: „Ова преорјентација Муслимана у Цазинској Крајини условљена је с друге стране и тиме што је политичка ситуација за цијело вријеме ишла нама у прилог, па су они увидјели да немају куда, него у наш покрет.“ Још је рекао да: „Њима је ишло у рачун да не иду на источни фронт. Њима је ишло у прилог да су остајали у свом крају и на тај се начин бранили од мобилизације у муслимански партизански одред у којем није било ни ђавољег муслимана.“
Колико се излазило муслиманима у сусрет, само да би се придобили на партизанску страну, говоре и ријечи Пуцара о војним обиљежјима муслимана Цазинске Крајине, када је истакао да би требало дозволити муслиманима да носе фес и на њему полумјесец и звијезду, иако таквих симбола има „и тамо у зеленој гарди, има их и код усташа који носе такве амблеме…“
Ништа од тога није помогло, тако да је већина муслимана Цазина и околине до пред крај рата, пружала отпор партизанима или гледала да остане код своје куће и не укључује се у борбу за ослобођење.
Српски партизани током 1944. године врше два успјешна напада на Цазин. Први напад 13. септембра, други напад 7. и 8. новембра. Ипак, након оба успјешна напада, уз пристигла појачања, Цазин се враћа у руке непријатеља. Своје коначно ослобођење, Цазин ће доживјети почетком априла 1945. године.
Оно што треба истаћи, јесте чињеница да многи злочинци из реда муслиманског народа, након рата нису кривично гоњени. Било је случајева да жртве препознају своје мучитеље или убице својих најмилијих, и да их пријаве надлежним властима, али никаквог суђења није било. Послије рата се истицала и заслуга других народа, поготово муслимана, у борби против фашизма. Ипак, статистика је неумољива. Тако нпр. у српском устанку на простору Босанске Крајине, 1941. године, учествовало је око 20.000 Срба и 97 осталих: 49 муслимана, 37 Хрвата, 5 Јевреја, 3 Црногорца, 1 Југословен, 1 Словенац и 1 Нијемац.
Извор: borisradakovic.com
