Злочин и казна бањалучког стожерника (4): Гутић ухваћен у Венецији

Прича о хватању Виктора Гутића у Венецији већ је прерасла у својеврсну легенду. Оно што са сигурношћу можемо тврдити је да верзија по којој је Гутић тајно киднапован од стране југословенских обавјештајаца није тачна. Једноставно, сви материјални докази говоре другачије.

Ипак, дио већ познате приче који је тачан, односи се на тврдњу да је Гутића у Венецији запазио управо један бањалучки Јевреј, који се у Италији затекао као бјегунац од холокауста. Ради се, наиме, о Моску Кабиљу, предратном архивару у Врбаској финансијској дирекцији, који је из Бањалуке избјегао у Сплит, гдје је прибављао илегална документа за потребе евакуације других Јевреја. Што се тиче извора овог свједочења, Кабиљо је своју причу послије рата саопштио Жарку Ластрићу, домобранском официру и илегалном сараднику НОП-а, те окружном тужиоцу Вељку Ђорђевићу, који је ово казивање пренио публицисти Александру Равлићу. Кабиљо је Гутића препознао у друштву са његовим ратним сарадником Вилком Буторцем, док су њих двојица сједили у једном ресторану на Тргу Св. Марка. Вјероватно је управо том приликом настала фотографија Гутића и Буторца, који су, очигледно на тој локацији, хранили голубове. Прича даље каже да је Кабиљо нашао патролу савезничких војника коју је упозорио на усташки двојац. Војници су их ухапсили, а иницијатор акције је убиједио надлежне да се ради о ратним злочинцима, након чега су задржани у притвору. Касније, у званичној југословенској документацији, као датум овог хапшења уписан је 29. јули 1945. године.

На основу једног непотпуног истраживања предочавамо читаоцу наредни слијед догађаја. Дана 29. октобра 1945. године Министарство унутрашњих послова ДФЈ доставило је Државној комисији за ратне злочине (ДК) споменуту фотографију Виктора Гутића и „његовог секретара“ Вилима Буторца из Венеције, „где, наводно, и сада живе“, уз напомену да су их Енглези наводно „ухапсили око 21. августа“. ДК је 5. новембра затражила од Министарства иностраних послова (МИП) да упути у Рим телеграм Јосипу Смодлаки, шефу југословенске делегације при савезничком Савјетодавном вијећу за Италију. Телеграм је гласио:

„У Таранту се налази ухапшен др Виктор Гутић утврђени усташки ратни злочинац и његов секретар Вилим Буторац СТОП Најхитније тражите њихово изручење СТОП Докази о почињеним злочинима следују али одмах предузети све да именовани буду задржани у затвору и да се спречи сваки покушај самоубиства СТОП О предузетом телеграфски известите.“

С обзиром на чињеницу да се досије о ратним злочинима под ингеренцијом Виктора Гутића, заснован на изводима из штампе и горепоменутим исказима избјеглица, протезао ка троцифреном броју страница, ДК је у кратком року, већ 9. новембра, донијела одлуку којом се Гутић проглашава ратним злочинцем. Уз квалификацију која се односи на издају, принудно расељавање становништва, рушење цркава, масовна убиства и покоље, мучења, терор, пљачке, паљевине, сарадњу са окупатором и борбу против НОП-а, у одлуци се тврди да је Гутић починио „безброј горњих злочина над српским становништвом“. У уводном дијелу одлуке наведено је да је баш Гутић изабран да буде извршилац Павелићевих планова у регији гдје је већинско становништво у апсолутној мјери било српско. Гутић је, дакако, био „рекордер у харангирању усташки банди“, који је тиме превазишао све тзв. одговорне политичаре у НДХ. Прве појединости у одлуци односе се на убиства свештених лица и рушења цркви. Прије масовних покоља, како се наводи, вршена је масовна пљачка, а након њих унапријед припремљено масовно покрштавање. Поред листа Хрватска Крајина као доказног материјала, наводи се 21 лице чији су искази кориштени у састављању ове одлуке, углавном земљорадници и домаћице, те неколико свештеника, службеника, трговаца, угоститеља и занатлија. Поименични списак жртава за које је до тада утврђена Гутићева одговорност садржи 216 имена, праћен безименим бројкама из покоља око Приједора, Санског Моста и Кључа.

Дан касније, 10. новембра, ДК је одлуку са прилозима прослиједила директно Смодлаки, а исту је упутила МИП-у са молбом да преко југословенске амбасаде у Лондону тражи од Британаца изручење Гутића и Буторца из Италије и та молба је прослијеђена четири дана касније. Смодлака је 21. новембра извијестио МИП да је изручење затражено, али како су седмице пролазиле, вијести из Лондона није било. Судећи по наредним збивањима, људи у ДК су постали нестрпљиви, па су се одлучили на један оштар јаван иступ.

(Наставиће се)

Приредили: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић

Извор: Глас Српске