Злочин и казна бањалучког стожерника (11): Из таме изашли, у таму враћени

Оптужени су своју одбрану заснивали на тврдњама које су износили током истражног поступка. Гутић се не осјећа кривим; многих се ствари не сјећа; био је оруђе у рукама виших наредбодаваца, а за поступке нижих често није знао.

Неђелски се такође не осјећа кривим; он није „политички дјеловао“, само као чиновник, с тим да признаје да је врбовао младиће у усташке јединице. На честе упадице о својим неслагањима са злочинима, поставило му се питање на које није имао одговор: „Па, јесте ли штогод подузели против тога, јесте ли протестовали јавно кроз штампу или илегално лецима?“ Билогривић се „субјективно“ не осјећа кривим, али му је сада јасно да је Гутић злочинац, исто као и Павелић.

Дана 9. фебруара, тужилац Ђорђевић одржао је своју завршну ријеч, у којој је поновио суштину оптужнице и сумирао ток поступка. Своје излагање завршио је ријечима:

„Ко су оптужени Виктор Гутић, Феликс Неђелски и Никола Билогривић? То знају попаљена села, опустошена огњишта и разасути многобројни гробови наших бораца по Босанској Крајини, који су гинули за заштиту своје браће и подносили најтеже, натчовјечанске напоре у борби са усташким зликовцима, које су ови злочинци створили и у њима распалили животињску мржњу према борцима за братство, равноправност и слободу наших народа.“

Иван Јурјевић, Гутићев адвокат, „констатовао је да му као бранитељу није могуће дати било какву обрану, пошто му то не допуштају оне невине жртве које су пале од Гутићеве зликовачке руке“. Др Асим Џинић, адвокат Неђелског, покушао је формулисати одбрану служећи се аргументима оптуженог, уз негодовање публике. Сличан је био и наступ др Виктора Дебељака, браниоца жупника Билогривића. Два дана касније, 11. фебруара 1947. у 10:00 пријеподне, судско вијеће је изрекло правоснажну пресуду: сва тројица оптужених криви су за ратне злочине из члана 3, тачки 3, 4 и 6 Закона о кривичним дјелима против народа и државе. Казне су гласиле: Гутић – казна смрти вјешањем, Неђелски – казна смрти стријељањем, Билогривић – казна смрти стријељањем. Изрицање пресуде праћено је бурним аплаузом. Током читања образложења у дворани се чуо тихи жамор, а напољу скандирање и пљесак. Један од командира страже прича о извођењу тројке из дворане: „Био је ту цијели град… још више, много више. Огромна маса свијета, нарогушени, страшни… Хтјели су извршење казне одмах ту, на улици, да их ногама згазе!“

Одмах по изрицању пресуде Кривично вијеће Врховног суда упутило је захтјев Унутрашњем одјељењу Окружног народног одбора у Бањалуци, од којег је тражено да одреди једно „службено и повјерљиво лице“ за шестодневно путовање на релацији Бањалука – Сарајево – Београд – Сарајево – Бањалука, у сврху подношења кривичног списа Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Дан касније Министарству правосуђа НР БиХ достављени су примјерци „молбе са цијелим списком, рјешењем суда и рефератом у три примјерка на даљњи законски поступак“, којем је придодата и молба за помиловање коју Бискупски ординаријат у Бањалуци упућује у име жупника Билогривића. Најзад, 17. фебруара 1947. предсједник Окружног суда у Бањалуци, Душан Стојнић, извијестио је Одјељење за извршење казни МУП НР БиХ да одлуком Президијума Народне скупштине 662/47 од 14. фебруара 1947. молбе за помиловање нису уважене. Пошто су на тај начин све законски предвиђене мјере биле исцрпљене, могло се приступити извршењу казни.

Зором, у 5 у јутро, 20. фебруара 1947, на мјесту данашњег бањалучког насеља Борик, изведен је Виктор Гутић на стратиште. Према Кукрики, мноштво људи, који су шапатом „у повјерењу“ сазнали за вријеме и мјесто, дошли су да у тишини присуствују извршењу пресуде. Бивши стожерник, наводно, није могао да стоји. До вјешала су га донијели. По извршењу један од официра је рекао: „Свршено је. Гутић је из таме изишао, у таму је и враћен.“

Тог јутра, заједно са двојицом четника, стријељани су Неђелски и Билогривић. Из таме изашли, у таму враћени.

(Крај)

Аутори: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић

Извор: Глас Српске