Затирање Срба у Хрватској (3): Жртвама се не зна број

У Хрватској су највећу већину становништва чинили Хрвати и Срби, док су остали припадници осталих народности били минимално заступљени, само је један од општих закључака успоређивања пописа становништва од 1880. до 2011. године.
Удео хрватског становништва у укупном становништву кретао се у распону од 68,39 процената 1900. године, до 90,42 одсто 2011. У просеку Хрвати су били заступљени са 77,98 посто и тај базни индекс показује стабилан и сталан раст хрватског становништва у односу на ситуацију из 1880.

Све мање православаца

Међутим, професор Светозар Ливада запажа да је сасвим другачија ситуација када је реч о праћењу заступљености Срба у Хрватској које је по њему „више флуктуирало“ и да је Срба у целој историји битисања у Хрватској најмање у два пописа становништва из 2001. и 2011. године и то као последица етничког чишћења током грађанског рата деведесетих 20. века.

„У периоду Аустроугарске монархије, тј. до 1910. заступљеност Срба у укупном становништву била је релативно стабилна и кретала се у распону од 16,30 процента 1900. године до 17,63 одсто 1880. или просечно 17,11 посто. Релативно је највиша била заступљеност у раздобљу Краљевине Југославије када су досегли границу од 22,21 процента 1921. односно 16,73 одсто 1931. или просечно 19,47 одсто.

Недостаје попис од 1941. који због ратних прилика није извршен, за потпунију слику. За време СФРЈ учешће српског становништва у укупном становништву Хрватске кретало се у распону од 11,55 процената 1981. до 15,02 одсто 1961. или просечно за цело то 43-годишње раздобље, које је уједно најдуже у целом анализираном периоду, 13,79 посто.

Најнижа заступљеност српског становништва забележена је у два пописа 2001. и 2011. године од само 4,54 процента, односно 4,36 одсто, као последица етничког чишћења током грађанског рата (1991-1995) у тадашњој држави“, истиче професор Ливада и појашњава да уколико се анализирају статистички пописи становништва према државно-правним периодима, попут четири пописа за 30 година у Аустро-угарској и шест пописа за 43 године у СФРЈ, уочава се једна битна карактеристика.

„Кретања су углавном уравнотежена, с никаквим, или веома малим одступањима од очекиваног, односно спорог повећања броја становника.

Друго што је уочљиво то су флуктуације српског становништва с негативним предзнаком у међупописним раздобљима 1961-1971. и 1971-1981 у оквиру државно-правног раздобља СФРЈ. Посебно су драстично изражене те флуктуације у међупописним раздобљима 1991-2001. и 2001-2011. у оквиру државно-правног раздобља Републике Хрватске.“

Пандемија тифуса

На укупан број становника Хрватске утицали су и бројни општи, примарни економски и животни фактори, али сем њих и велики утицај су имали и „ратни фактори“.

Ливада примећује да је кроз цео период постојања Срба у Хрватској обележило и више ратова, почев од периода најезде турских освајача који су били кобни посебно за српско становништво.
„Њихове жртве никад нису избројане и валоризиране, а њихови су потомци у новој самосталној хрватској држави протјерани и остали без посједа који су с муком и крвљу стечени.“

Анализирајући сукобе у 20. веку, почев од Првог светског рата, професор Ливада истиче да је сем директних жртава сукоба, становништво страдало и од шпанске грознице после Великог рата, односно пандемије тифуса током Другог светског рата.

„Ови су ратови и пандемије нанели огромне директне и индиректне последице (задржани наталитет) и људске губитке, који никада нису до краја истражени.

Гинуло се на све стране, јер у грађанским ратовима увек постоји више супротстављених страна, и сносиле су се ратне последице у свим могућим облицима. Жртве никада нису избројене, него се њима лицитирало, па је ‘ниска култура броја’ у правилу ‘изазивала нове жтрве’. Наиме, заборавља се да иза бројева стоје ствари, односно чињенице, а у овом случају, тј. демографији, људски животи. Правих демографских истраживања овог периода развоја нашег становништва, посебно његове репродукције, готово да и нема“, наглашава овај стручњак, а већ у следећем наставку предочиће податке о страдању Срба управо као последице „ратног фактора“.

Југословени или неопредељени

Када је реч о периоду после Другог светског рата Светозар Ливада износи податке и за сасвим нову националну заједницу која је створена у тадашњој СФРЈ – Југословене.

„Према релевантним истраживањима осамдесетих година прошлог века, Југословенима се изјашњавала углавном млада популација, образовани људи, градско становништво, љјуди из мешовитих бракова, припадници мањинских заједница.

Такође, готово 20 процената чланова Савеза комуниста Југославије изјашњавало се као Југословен. Југословени су свој идентитет везали уз политичко и идеолошко устројство тадашње државе као и уз њен културни оквир. Већ према попису становништва из 1991. године број Југословена у Хрватској смањује се на 106.041. Након распада социјалистичке Југославије већина Југословена опет се декларише према народној (етничкој) припадности. Данас највише декларисаних Југословена живи у САД, Канади, Аргентини, Бразилу и Аустралији“, иронично запажа Ливада.

„У социјалистичкој Југославији сви становници, па и тадашње СР Хрватске, 1953. године добијају могућност да се у државном попису становништва изјасне као Југословени, или као „неопредељени“. Те пописне године Југословенима или неопредељенима изјаснило се 16.170 становника Хрватске, или 0,41 проценат становника. Енормни раст декларисаних Југословена бележи попис становника из 1981. године када се тако изјаснило преко осам процената, односно 379.057 или 8,24 одсто становника Хрватске.

Базни индекс 1981. у односу на 1953. износи 2.345. Ово се практички догађа у време конфедерализације тадашње Југославије, која је започета усвајањем Устава из 1974. године. Дакле, радило се о феномену који је био супротан тадашњој доминантној друштвеној ситуацији коју су осмишљавале и заговарале политичке елите“, закључује Ливада.

Аутор: Ђ. Баровић

Извор: Vesti online