Затирање Срба у Хрватској (7): Кордун историјски полигон смрти
Још једна регија у Хрватској вековима је имала претежно српско становништво, а претходно је такође чинила део Војне Крајине. Реч је о Кордуну који Светозар Ливада метафорички због чињенице да је стално био на удару, назива „историјски полигон смрти“.
Још једна регија у Хрватској вековима је имала претежно српско становништво, а претходно је такође чинила део Војне Крајине. Реч је о Кордуну који Светозар Ливада метафорички због чињенице да је стално био на удару, назива „историјски полигон смрти“.
– Сва су та страдања у прошлости најчешће била свестрана, систематска и радикална – истиче Ливада и додаје да је прва карактеристика ове регије, уколико се анализурају подаци од 1880. до 1991. „спор раст укупног становништва“ које је у просеку расло само 19,31 проценат на 10 година.
Чак 170 стратишта
Према попису из 2001. укупно становништво се према стању у 1880, смањило за 15,29 процената, а када се упореде подаци из 2011, тај проценат је већи, 22,90 одсто, односно 80.264 становника Кордуна. Али, уколико се посматра национална промена структуре становништва, тада су подаци много драстичнији. Српско становништво је све до почетка Другог светског рата било већинско са 55 одсто становника, да би се у наредним пописима, све до 1991, кретало у границама од око 35 процената укупног становништва Баније.
– Попис становништва 1948. показује огроман пад броја српског становништва ове регије у односу на предратно стање од 73.050 становника српске националности регистрованих пописом 1910. године. Наиме, у првом послератном попису 1948. тај се број свео на 56.759 становника или мање за 22,3 процента. Током ратних година од 1941. до 1945. долази до реализације геноцидне политике према српском становништву квислиншке Независне Државе Хрватске Анте Павелића, која се најбруталније и најбестијалније демонстрира на подручју регије Кордуна. У то време Кордун је заправо био полигон смрти, у којем се налазило око 170 стратишта, међу којима је и неколико православних цркава, од којих су најпознатије Глинска, Коларићка и Садиловачка црква у којима је на окрутан начин убијено више од 2.000 Срба свих узраста – истиче Ливада.
Он наводи податке Историјског архива Карловца о људским губицима током Другог светског рата, али у само неким деловима Кордуна и само у односу на пале припаднике НОБ и цивилне жртве терора и болести: Котар Слуњ и Котар Вељун укупно 6.098 жртава, Котар Војнић 7.924, Котар Вргинмост 10.384, Котар Дуга Реса 785, општина Горње Дубраве 433. Свеукупно 25.624 жртве.
„Остарели гробови“
Из свега, Ливада извлачи јасан закључак:
„Страдања и губици, до којих је дошло унутар српског демографског корпуса у ово време, били су таквих размера да се он после тога никад није могао опоравити, на шта недвосмислено указују подаци о броју српског становништва у пописима спроведеним после 1948. године. Наиме, уочљиве су тенденције стагнације (пописи 1953. и 1961), потом релативно нагло опадање бројности (пописи 1971. и 1981), те на краја незнатног раста (попис 1991)“.
Ливада наводи и да је грађански рат у бившој Југославији задао „последњи смртоносни ударац“ већ ослабљеном и „рањеном“ српском демографском корпусу у овој регији.
– Војно-полицијском акцијом ‘Олуја’ протерано је готово целокупно српско становништво са својих вековних огњишта. Убијено је на стотине цивила српске националности. Остварен је историјски ниво заступљености два народа. Хрватски народ је дошао на највиши ниво од више од 80 одсто становништва, а српски на најнижи ниво, испод 15 процената. Трагедија пада броја српског становништва се продубљује до тзв. биолошког слома у послератном периоду, због селективног повратка прогнаних Срба, углавном ‘остарелих гробова’. Дугорочно гледано, према анализираних 14 цензуса, српско је становништво ове регије доживело праву катаклизму, јер се од стања забележеног 1880, након 131 године, свело на попису из 2011. на 11 процената, а у односу на стање из 1991, након само 20 година, и на испод десет посто од укупног становништва – истиче професор Ливада.
Угашени вековни топоними
Описујући демографске последице на подручју кордунске регије, а посебно у периоду последња два пописа становништва, Светозар Ливада истиче да су оне видљиве пре свега у погледу драстичног смањења броја српског етникума.
– У многим насељима број насилно убијених већи је од броја становника који данас у њима живе; потом у готово свим насељима остале су само дефицијентне и осакаћене сељачке породице; многи вековни српски топоними су потпуно угашени, односно де факто нестали са географске карте, а многи су пред гашењем. Коначно, све индиције упућују на закључак да је српски демографски корпус у овој регији доживео потпуни биолошки слом, што у суштини значи да је пирамида живота потпуно изокренута, просек старости је веома висок и нема више виталних репродуктивних основа – наглашава професор Ливада.
Дуплирање Хрвата
Према истраживању Светозара Ливаде, од 1991. до 2011. укупан број хрватског становништва на Банији се скоро па удвостручује и просечно, по једном пописном периоду износи за 35,95 одсто више од повећања свеукупног становништва регије у истом раздобљу. Хрватско се становништво од 1991. године повећало за 21.907 становника, или за 47,36%. Код српског становништва највећи број је био 1990, када их је забележено 73.050. Међутим, на крају раздобља (1991) укупно српско становништво се смањило за 13.743 становника, или за 22,86 одсто у односу на стање из 1880. године.
Предграђе хришћанства
У прошлости се Кордун увек представљао као одбрамбени појас с низом утврђења на граници према Турцима, па отуда и назив од италијанске речине цордоне, или француске цордон.
Ливада наводи да је префикс „историјски полигон смрти“ зато што су током свих ратних периода на њему били највећи људски губици у односу на број становника, почев од покушаја Турака да туда прођу у својим освајачким походима према Штајерској до Беча, па надаље.
Отуда не чуди и да су историчари често Кордун називали и „предзидом хришћанства“. Погрома је било и касније, од грађанских ратова, до злочина почињених током трајања НДХ.
Извор: VESTI online
