Фељтон: Усташка упоришта у Босанској Крајини / Пухарска
Пухарска је дио града Приједора, са већински муслиманским становништвом. Дијели се на Горњу и Доњу Пухарску. У Краљевини Југославији Пухарска је била село у непосредној близини тадашњег градића Приједора. У таквом положају дочекала је и формирање Независне државе Хрватске.
Добар дио муслиманског становништва Пухарске, ступио је у војне и жандармеријске (оружничке) јединице НДХ. Од тога их нису могли одвратити ни позиви српских устаника, на челу са доктором Младеном Стојановићем, да не учествују у борби против њих и да се не одазивају у војску НДХ.
Муслимани и Хрвати из Пухарске учествују у страшним Илинданским покољима, у љето 1941. године. Током тих покоља, који су спроведени у склопу геноцида над Србима на простору читаве НДХ, само у Приједору је ликвидирано око 1500 Срба. Међу познатим злочинцима из Пухарске у том покољу, наводе се и имена Кроче Пепина и Идриза Гечевића.
Српски устаници су у почетку устанка, исказали огромну толеранцију према муслиманима Пухарске. Иако су Пухарчани били наоружани и дио непријатељске војске, српски партизани се нису светили над њима. Тако се у једном извјештају хрватске војске о нападу устаника на Пухарску 13. септембра 1942. каже: „напали су побуњеници на село Горњу Пухарску, котара Приједор, гдје је било наоружано 30 муслиманских грађана, два опћинска стражара и један оружнички разводник, који је био заповједник тих наоружаних људи…. Врло је значајно, што су том згодом заробили само оружнике, дочим наоружаним мјештанима нису учинили ништа, дапаче нису им одузели ни оружије.“
Међутим, наоружани муслимани из Пухарске наставили су са нападима на српске устанике и цивиле. Кап је прелила чашу и Пухарска је морала бити кажњена. Кроз борбу српски партизани 14. априла 1942. године, улазе у Пухарску и врше одмазду палећи усташке куће. У партизанском извјештају о томе пише:
„спаљено (је) усташко село Пухарска покрај самог Приједора, јер се то село кроз све вријеме борбе односило непријатељски и иза сваке непријатељске офанзиве становништво је ишло у пљачку. Том приликом рањена су три партизана.“
Утврђења усташа у Пухарској пружала су жесток отпор и приликом првог ослобођења Приједора, 16. маја 1942. године. О томе је нешто оставио записано и један од учесника у тој борби, Сајан Муњиза:
„Кренули смо између Расадника, поред дубичке цесте и моста у Пухарској (700-800 метара од града). Мост у Пухарској био је под непријатељским обезбјеђењем. Ту се налазио Адем Цепић, усташки митраљезац, који је за вријеме бивше Југославије служио краљеву гарду. Био је физички добро развијен, и чувен као усташа по злодјелима. У вријеме напада на Приједор налазио се у рову, одакле је давао јак отпор. Овај бункер пао је међу посљедњим отпорним тачкама.“
За непуних мјесец дана колико је Приједор био слободан, од 16. маја до 10. јуна, партизанска управа је настојала да изгради повјерење између Срба, муслимана, Хрвата и других народа у Приједору. Чим су у Приједор ушле њемачке и хрватске јединице, опет је за Србе настало тешко вријеме.
Редају се нови покољи над Србима око Приједора. У њима учествују и муслимани из Пухарске. Један од тих покоља извршен је над Србима у селу Паланчиште од 20. до 23. октобра 1942. године. Према свједочењу преживјелих, прво су покољ вршиле усташке јединице, потом у село долазе „домаће“ усташе, тј. комшије сељаци: „Међу усташама био је велики број муслимана из Пухарске и сви су жестоко клали и убијали. Међу њима посебно се истицао Хасан Качар, звани Јејо…“ Познато је и име усташе Сафета Суљића из Горње Пухарске, који је учествовао у геноциду над Србима.
Становништво Пухарске до краја рата остало је већински на страни НДХ и Нијемаца. Није било масовног преласка у партизане ни када је постало јасно да НДХ губи рат. У завршним борбама за ослобођење Приједора у септембру 1944. године, у Пухарској је била утврђена одбрамбена линија од стране непријатеља. Коначним ослобођењем Приједора скршено је и усташко упориште у Пухарској.
Извор: borisradakovic.com
