Јасеновачки крематоријум

Апстракт: Највећи јасеновачки логор носио је назив логор 3 Циглана. Име је добио по постојећој фабрици за израду цигле и црепова. Сама циглана, осим што је производила поменуте производе, у једном периоду логора се наводи и као стратиште.

У појединим изјавама логораша, као и каснијим мемоарским дјелима, ова фабрика се помиње и као мјесто гдје су усташе вршиле кремирање убијених логораша, па чак и као мјесто гдје су жртве живе спаљиване. Аутор је одлучио да у овом раду анализира постојеће изворе као и мемоаристику и литературу у којој се спомиње кремирање тијела као и спаљивање живих људи.

Иако преживјели логораши спомињу и градњу крематоријума у селу Доња Градина, због чињенице да он није стављен у функцију, није разматран у овом раду.

Увод

Јасеновачка циглана у власништву српске породице Бачић започела је рад најкасније 1924, када се спомиње у књизи Индустрија Хрватске и Славоније.[1] Цигла је печена у кружној Хофмановој (Хоффман) пећи, која су тада сматрана модерном технологијом у производњи цигле.

Ове пећи су, зависно од величине, могле имати 10, 12, 16, 18 или чак и више комора смјештених око заједничког димног канала, у којима се уз помоћ врелог ваздуха вршила термичка обрада цигле. Као гориво употребљавано је дрво или угаљ.

Зову се још и континуалне јер раде непрекидно.[2] Предмети су непокретни, смјештени у коморама, а ватра се пребацује из једне коморе у другу тако да имамо увијек коморе с највишом температуром, коморе које се хладе и коморе које се празне, пуне и подгријавају. У коморама које су најтоплије температура је од 900 до 1.080 °Ц.[3]

Циглана у Јасеновцу била је једноспратница са два димњака покривена кровом. На основу фотографија насталих након завршетка Другог свјетског рата можемо закључити да је кружна пећ била средње величине са 16 комора.[4]

Након формирања Независне Државе Хрватске, у славонском селу Јасеновац, на простору гдје се налазила циглана, усташе су основали логор који је назван логор ИИИ Циглана. Зграда циглане се у једном периоду логора наводи и као стратиште тј. мјесто гдје су кремирани остаци жртава али према неким сјећањима и мјесто гдје су спаљивани живи људи.

Логораши су овај крематоријум назвали Пићилијева пећ по њеном творцу. Доминик Хинко Пићили (Пиццили) рођен је у Славонској Пожеги. Као грађевински инжењер неколико пута је у својству савјетника Макса Лубурића посјећивао логор.

Почетком 1942. дошао је у Јасеновац и убрзо постао заповједник радне службе логора.[5] Осим по крематоријуму, остао је упамћен по незаобилазном жељезном бичу којим је садистички тукао заточенике.[6] Од краја септембра 1944. до посљедњег дана постојања логора био је управник логора у чину усташког пуковника.

На крају рата повлачи се према Аустрији, гдје му се изгубио сваки траг.[7] Једна од тачака оптужнице која је након рата против њега подигнута јесте ликвидација неутврђеног броја мушкараца, жена и дјеце спаљивањем у пећи у периоду фебруар–мај 1942.[8]

Крематоријум у литератури

У литератури о логору Јасеновац Пићилијева пећ се најчешће помиње успутно, као феномен који је неко вријеме постојао у логору али нико се није озбиљније бавио овим питањем.

Поједини аутори углавном цитирају логораше који су преживјели логор, а исту помињу у својим изјавама. Ти цитати су у односу један наспрам другог често искључујући. Овдје ће се поменути дио литературе који показује досадашњи модел писања о крематоријуму.

Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, описујући логор, наводи да се у близини кружне пећи за печење цигле налазила посебна пећ за спаљивање људи, која је радила три мјесеца.[9] У посебном поглављу, које се зове „Спаљивање заточеника“, тврди се да је пећ саграђена по узору на нацистичке господаре.

Послом изградње је руководио инж. Пићили, који је због заштите тајности наредио да се убију сви логораши који су учествовали у изградњи крематоријума.

За вријеме постојања крематоријума у њему су убијени жене и дјеца из логора у Старој Градишци али и стари логораши који су убијани у мањем броју. Комисија наводи да само један логораш, Бранко Балија, од оних који су свједочили о спаљивању, наводи да су живи људи убацивани у пећ.[10]

Мирко Першен у књизи Усташки логори пише како поједини говоре о постојању пећи за спаљивање жртава али да нема вјеродостојних података о томе. Ту доноси цитат Драгана Ролера (Роллер), који је у логор доведен 18. фебруара 1942. Першен у својој књизи нема научни апарат па нам је непознато одакле је преузео Ролерову изјаву у којој се наводи да је дио логора због поплаве био исељен у Стару Градишку.

Прије одласка за Стару Градишку у логору се осјећао смрад који је долазио из керамичке пећи. Објаснио је и да је керамичка пећ подешена за крематоријум јер се због поплаве није могло убијати на главном стратишту у Доњој Градини.

Када се вратио у логор Циглана 1944. њему су други логораши причали како је било покушаја спаљивања али је пећ била примитивна па се смрад осјећао у самом Јасеновцу и околним селима. Ролер сматра и да је пећ била мала док је у самој пећи циглане технолошки било немогуће истовремено палити људе и циглу па се престало с том праксом.[11]

Бивши јасеновачки логораш Шимо Клаић одбацује тврдње да се спаљивање догодило у пећима циглане, наводећи да је непотребно било шта додавати и измишљати о паклу Јасеновца. Он посебно истиче да су измишљене приче о претварању циглане у крематоријум.

Тврди да нико од преживјелих логораша који су радили на циглани такве приче неће потврдити јер је било немогуће бацати лешеве у пећ циглане. Међутим, у даљем тексту свог сјећања он не одбацује тврдње о спаљивању већ напомиње да је у фебруару или марту била велика смртност од болести, глади, изнемоглости, а земља смрзнута и терен је подводан па су усташе дошле на идеју да лешеве спаљују у керамичкој пећи која се налазила поред циглане и чији је димњак користила. У пећ је могло стати до 30 лешева.[12]

„Пићилијев крематоријум“ назив је поглавља које на десет страна доноси Милан Булајић. Оно започиње с констатацијом да су усташе, по нацистичком узору, а због немогућности да се копају гробнице усљед поплава, изградили крематоријум.

Највећи дио овог поглавља чине већ раније објављена сјећања и свједочења бивших јасеновачких логораша које аутор доноси у краћим или дужим цитатима.[13] Међутим, цитирана сјећања разликују се у опису саме пећи, начина убијања и спаљивања без икаквог ауторовог коментара или покушаја да се било шта поближе сазна о самом процесу.

Ауторка двију књига о Јасеновцу, Наташа Матаушић, позивајући се на Земаљску комисију Хрватске, пише да се у близини зграде циглане налазила посебна пећ за спаљивање људи, коју су усташе након три мјесеца рада порушили.[14]

У свом другом дјелу о логору Јасеновац доноси готово исту реченицу, коју допуњује са „пећ била је примитивна варијанта масовних крематорија нацистичке културе ,а покушаји спаљивања лешева показали су се прилично неуспјешним. Нема никаквих вјеродостојних докумената који би потврдили тезе преузете из сјећања неких логораша да је у њој спаљено преко десетак тисућа лешева, али и живих заточеника“.[15]

У књизи Зашто Јасеновац, Марко Ручнов има поднаслов под називом „Спаљивање логораша“. За крематоријум наводи да је био у склопу ринга[16] и његових двадесетак кабина за сушење цигле. Крематоријум је, по њему, била просторија од дванаест квадратних метара са подом од жељезних решетки испод које је била друга просторија у којој је ватра била стална.

Ватра се ложила дрвима и коксом. Наводи да су у горњу просторију бацани мртви али и живи заточеници. За те тврдње аутор се не позива ни на какве изворе или литературу док се код датирања периода у којем је крематоријум радио позива на бивше логораше Егона Бергера, Ота Брејера (Бреyер) и Милана Дуземлића.[17] Они су навели да је крематоријум спаљивао мртве али и живе логораше у периоду од фебруара до краја маја 1942.

Међутим, поузданост Милана Дуземлића као извора за ову тврдњу јако је упитна пошто исти није у том периоду боравио у логору јер је логорисан 1943. Аутор без икаквих аргумената наводи и да је крематоријум највјероватније срушен на захтјев Нијемаца крајем маја, сматрајући да је он и направљен уз њихову инструкцију. Он закључује да, иако су усташе вјешто скривале постојање крематоријума, вјетар је разносио смрад па је тајна откривена.[18]

Спаљивање у Пићилијевој пећи као једном од начина убијања помиње и Антун Милетић. Он пише да су и они који су при уласку у логор били распоређени на рад касније били убијени или спаљени у циглани, тзв. „Пићилијевој“ пећи.[19] Милетић ништа поближе није рекао о самој пећи као и начину спаљивања. Треба напоменути да ни ова књига нема научни апарат па не знамо одакле је Милетић црпио овакве податке.

Иако није релевантна литература, поменућемо и књигу ревизиониста Владимира Мркоција и Владимира Хорвата. Управо једно поглавље њихове књиге носи наслов „Пицилијева пећ – 10 до 40 тисућа спаљених!“. Аутор[20] ово поглавље користи да би „раскринкао“ тротомну књигу Антуна Милетића Концентрациони логор Јасеновац 1941–1945. Документа.

Испод поднаслова се налази сљедећи текст: „Да се покаже колико је та тврдња апсурдна, довољно је само цитирати изјаве свједока који о њој говоре и из којих се види гдје је пећ била, каква је била, тко је спаљивао и на који начин. Милетићева неспособност критичке анализе има патолошке размјере; упорно износи тврдње које су супротне документима“.[21] Мркоци је злоупотребио објављене изјаве извлачећи из контекста само оно што би могло потврдити његову тезу о измишљеној подвали званој крематоријум.

Тако кратко цитира супротстављене дијелове изјава бивших логораша о крематоријуму, наводећи читаоца на жељену слику да се заправо ради о једној великој лажи.[22]

Прегледом литературе јасно можемо видјети да само питање крематоријума није истражено. Аутори га углавном не негирају али о њему и не могу нешто више рећи. Његов рад стављају у период фебруар–мај 1942. О питањима његовог изгледа, начина спаљивања и убијања углавном се, без критичког приступа, ослањају на сјећања и изјаве бивших логораша који су нам уједно и једини извор по овом питању. Аутор сматра потпуно нетачном тврдњу о крематоријуму насталом по нацистичком моделу.

Осим што је нацистичким војницима био забрањен улазак у логор, у прилог те тврдње стоји и чињеница да су и нацисти у том периоду још увијек експериментисали са начинима уклањања тијела убијених. Тако су у првим логорима смрти Белзец, Собибор и Треблинка, нацисти тијела убијених бацали у велике масовне гробнице. У јесен 1942. у логорима Белзец и Собибор започели су са спаљивањем лешева, а у логору Треблинка тек од 1943.[23]

Крематоријум у мемоарима

Слична ситуација је и по питању мемоара преживјелих. Прво објављено мемоарско дјело неког од преживјелих јасеновачких логораша је оно Ђорђа Милише[24] из 1945. Он градњу крематоријума ставља у почетак 1942, а његово стављање у функцију крајем фебруара исте године.

По њему се кружна пећ циглане састојала од 15 до 20 комора за сушење цигле и велике ложионице са 20 рупа кроз које је пролазио топли ваздух за сушење цигле. Крематоријум је лоцирао поред зграде циглане. То је била просторија величине 3 х 4 м, с подом од жељезних решетки. У просторији испод ложио се кокс и дрва, а у горњу просторију су бацани мртви и живи. Почетком љета крематоријум је преуређен за сушење цигле јер се у јавности прочуло о спаљивању.[25]

Своје сјећање на боравак у логору написао је и Драго Хаџи Чолаковић. Његови мемоари су објављени 1948. и по питању крематоријума се не разликују много у односу на изјаву коју је дао Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду априла 1942.[26] Он наводи да је 24. фебруара, два дана прије него што ће сазнати да ће бити пуштен, осјетио смрад изгорјелог меса и видио густи црни дим који је излазио из димњака циглане.

Када је у марту логор био поплављен, логораши су из нижих поплављених дјелова одведени на циглану. Ту су одвојени болесни, који су сутрадан убијени, а њихова тијела су спаљена.[27] У поплављеном логору остаје неколико стотина логораша, док су остали 25. марта одведени у логор Стара Градишка.

Група од 13 Срба која треба бити пуштена након неколико дана је поново враћена у логор Циглану. Ту је Хаџи Чолаковић имао прилике да разговара са логорашем Слободаном Мићићем који је био у унутрашњој управи логора и који је због тога био упућен у многе тајне јасеновачког логора. Од њега је сазнао да усташе жицом даве људе из пристиглих транспорта а затим тијела спаљују, као и да су 25. марта, када су логораши одведени у Стару Градишку, из супротног смјера доведене 42 Српкиње, од којих је 22 задављене и спаљене. Након тога су полицијским комбијем (марицом) довођене Јеврејке с дјецом из Ђакова.[28]

Бивши јасеновачки логораш др Никола Николић у својој књизи из 1948. има поднаслов „Термичка средства убијања људи – спаљивање живих људи“. Важно је напоменути да је Николић у јасеновачки логор ИИИ Циглану интерниран у љето 1942, дакле у вријеме када се престало с праксом спаљивања.

Он наводи да је по пројекту инж. Пићилија велика пећ за печење цигле преграђена у више пећи које су имале заједнички димњак. Дневни капацитет крематоријума био је 450–600 људи. Усташе су своје будуће жртве држали до ноћи у „тунелу“[29] који је био прислоњен на циглану.

Ту су убијани а потом су други логораши[30] носили тијела или возили вагонетима до крематоријума тј. до његових жељезних врата. Николић пластично описује и спаљивање живих људи као и проблеме усташа да своје жртве утјерају у ватрену буктињу. Он наводи и димензије пећи. Оне су велике и простране, величине 3 x 4 x 3, али слабо херметички грађене и вентилиране па се смрад ширио по околини Јасеновца.[31]

У другом издању Николићеве књиге из 1975, поред горе наведеног, појављује се и нови поднаслов „Крематориј–керамика“, у којем стоји да је у јануару 1942. преуређена једна пећ циглане за спаљивање лешева. Капацитет јој је био 40 лешева. Логорашима је од стране усташа били речено да ће пећ служити за печење глинених рукотворина које ће неки логораши да израђују. Николић описује неколико покушаја усташа да живе људе утјерају у ужарену пећ. Због отпора су одустали од тога па су жртве прво убили а тијела затим предали гробарима који су их стављали у пећ коју би потом потпаљивали.[32]

О крематоријуму пише и Егон Бергер, који је од првог до посљедњег дана постојања провео у логору Јасеновац.[33] Хладну зиму и немогућност да се копају гробнице наводи као разлог за изградњу крематоријума. Логораши који су одређени да раде на изградњи нису имали контакт са осталим логорашима. Крематоријум је лоцирао на спрат зграде циглане гдје се, по њему, налазила просторија величине око 3 м², чије је дно састављено од жељезних шипки. Доњи дио просторије се ложио а пламен је пролазио кроз шипке. Прве жртве су били они логораши који су градили крематоријум док је касније у крематоријуму извршена ликвидација жена и дјеце из логора у Ђакову.[34]

Потпуно другачије виђење крематоријума налазимо у мемоарима под насловом Сасјечено стабло Данонових. Аутор Цадик Данон пише како је почетком априла 1942. у току ноћи осјетио мирис меса који га је посјетио на роштиљ.[35] Ујутро је од других логораша сазнао да су усташе живе људе бацили у ужарену пећ а да је он заправо осјетио мирис људског меса. Он пише и о сусрету са једним логорашем који је успио побјећи из крематоријума. Мордехај, који је био из Сарајева, тада му је испричао да је с групом логораша ноћу одведен на спрат циглане. Морали су се скинути а из великог отвора на поду је избијала топлина ужарене пећи. Усташе су дугачком летвом гурале логораше у ужарену пећ. Мордехај је успио да се сакрије у ћошак који није био освијетљен и тако је успио изаћи.[36]

У зборнику сјећања под називом Сјећање Јевреја на логор Јасеновац четворица бивших јасеновачких логораша спомињу крематоријум и спаљивање. Наведени описи се разликују. Тако се у овом зборнику наводи да је једнога дана спаљено неколико стотина дјеце[37], затим да је због температуре од -30 °С група логораша у жељи да се угрије ушла у једну просторију циглане коју су усташе потом зазидали а несрећнике спалили, што је касније постала пракса усташа.[38] О крематоријуму се говори и у сјећању Сада Коена Давка, који почетак спаљивања тј. рада крематоријума ставља у прољеће 1942.

По њему су прве жртве били жене и дјеца Ђакова. Касније су стизали бројни жељезнички транспорти из других логора. Жртве су у вагонима чекале по неколико дана, након чега би им се рекло да иду на купање и дезинфекцију у један објекат који се налазио поред циглане.

Ту су убијани ударцима маља у главу, а затим спаљени. Неки су ударцем били само ошамућени па су тако живи бачени у пећ.[39] Алберт Маестро у свом сјећању износи двије супротне тврдње везане за почетак рада крематоријума. Прво спомиње да је због времена које се прољепшало дошло до излијевања Лоње и Саве из својих корита, што је резултирало немогућношћу копања гробница око логора.

У то вријеме он ставља и долазак у логор инж. Пићилија, по чијим нацртима је направљена пећ за спаљивање. Затим наводи да је ријека Сава била залеђена па није било могуће у њу бацати лешеве умрлих и убијених. О спаљивању у пећи сазнао је од логораша гробара који су мртве током ноћи односили до циглане.[40]

Треба истаћи сјећање Љубана Марјановића објављено, у едицији „Козара у НОБ-у“. Иако је Марјановић у логор Циглана депортован у љето 1942, дакле у периоду када крематоријум, према свим изјавама и сјећањима, није више постојао, он описује један догађај гдје су усташе живе људе тјерали и бацали у пећ циглане. Наводи да је гледао како усташе око 200 логораша утјерују у отворе у пећима[41] и закључује да су живи људи бачени у ватру.[42]

Колико је Пићилијев крематоријум обликовао сјећања преживјелих свједочи и исповијест Невенке Станковић, преживјелог дјетета логораша са Козаре, објављено у емисији „Живот прича“ на Првој ТВ 11. 4. 2018. Према њеном свједочењу, усташе су у љето 1942. бацале живу дјецу у пећ, а седмогодишња Невенка је преживјела јер је усташа који је њу бацио промашио врата пећи.[43]

Оно што је на први поглед уочљиво је да многи бивши логораши, иако нису били у логору ИИИ Циглана у периоду када се говори о раду крематоријума, у својим сјећањима описују пећ и начин на који су усташе убијали и спаљивали тијела али и живе људе. Отуда и долази толико различитих описа.

Чињеница је да се за вријеме постојања логора као и након завршетка рата међу логорашима и преживјелима говорило о спаљивању, па су највјероватније приче о крематоријуму постале саставни дио сјећања које су поједини унијели у своје мемоаре.

Извори о крематоријуму

До данас није познат ни један усташки докуменат који би директно свједочио о спаљивању живих или тијела убијених. Међутим, то не треба да значи да исти не постоји или да се злочини такве врсте нису догодили у логору.

Познато је да су усташе у два наврата, 1943. и 1945, спалили већи дио документације настале радом логорске управе. Исто тако, чињеница је да архиве који садрже грађу НДХ још увијек нису у задовољавајућој мјери истражени. Од осталих извора о крематоријуму најзаступљеније су изјаве које су дали бивши логораши. Међутим, ту треба бити опрезан и критичан. Најчешће истраживачи не воде рачуна о времену давања изјаве као и о томе да ли је онај који је изјаву дао боравио у логору у периоду који се везује за рад крематоријума. Посебно важан извор је Изјава са саслушања Љубе Милоша, заповједника радне службе логора, дата правосудним органима Југославије након хапшења, 1947.

Од посредних докумената аутору је познат један датиран од 3. маја 1942. У њему заповједник радне службе логора одговора на допис од 29. априла Мјешовите пучке школе из Јасеновца да ће школа добити цријеп и циглу са срушене православне цркве из Јасеновца и срушених кућа из сусједног села Градина. Оно што је важно у овоме документу је да се наводи: „Новог цријепа и цигле вам не можемо продати, јер истог немамо на складишту“.[44] Ова реченица нам говори да се у наведеном периоду у циглани највјероватније нису производили цигла и цријеп тј. да сама циглана није служила за производњу истих.

Зачетак идеје о крематоријуму можемо наћи у јануару 1942. У том периоду су усташе у Градину[45] довеле двије групе људи.

Прва је била од око 120 српских жена и дјеце, а друга између 300 и 400 мушкараца. Сви су најприје убијени а њихова тијела су затим спаљена у напуштеним сеоским кућама Градине.[46] Иако их је јака зима и немогућност копања гробница навела да се на овај начин рјешавају тијела убијених, можемо претпоставити да су усташе увидјеле предности спаљивања тијела убијених па би сљедећи корак био посебан објект направљен искључиво за ту намјену.

Први подаци о крематоријуму у Јасеновцу датирају из априла 1942, дакле у периоду када је, према свједоцима, крематоријум још постојао.

Након посјете Међународне комисије[47] Јасеновцу пуштено је из логора 13 логораша[48] који су у току прве половине априла дали изјаве у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду. У изјавама се издвајају два момента. Први је промјена у начину ликвидирања након посјете логору Међународне комисије јер су од тада усташе престале са праксом јавног убијања у логору.

А други моменат је поплава која је у мјесецу марту захватила логор па се мртви нису могли закопавати. Због подземних вода није било могуће ископати јаму јер док се ископа лопата или двије, вода би одмах напунила ископану рупу. У логору се тада почело шапутати о крематоријуму који је направљен у циглани.

Око прилаза згради постављена је стража, што раније усташе нису чиниле, тако да нико од логораша није смио да приђе близу циглане.[49] Према свједочењима ових бивших логораша, жртве су убијане у самом објекту циглане и то најчешће дављењем жицом.[50] Иако у том периоду уопште није било цигле, у логору пећ је страшно горјела.[51]

Од злочина у крематоријуму они издвајају три случаја. Први је од 23. марта, када је због поплаве између 50 и 60 болесних логораша из болнице било пренесено у једну шупу, гдје су жицом задављени, а њихова тијела спаљена у пећи циглане, која је посебно преуређена за ту сврху.

Без прецизног датирања, само уз временску одредницу „у то вријеме“, наводе и двије групе Срба доведених у логор. Једна је из Карловца, њих око 90, и друга око 50 сељака из Босне. Људи из обје групе су уведени у зграду циглане, жицом задављени, а њихова тијела спаљена.

За трећи случај су чули од других логораша[52] а десио се 25. марта. Тада је усташки заставник Алтарац[53], полицијским аутом „марица“ из Старе Градишке за Јасеновац довезао 42 Српкиње, од којих је 20 одмах убијено и потом спаљено.[54]

У љето 1942. истој Комисији је изјаву дао и Симо Ђурковић.[55] И он издваја, као важан, мјесец март, јер се тад прешло на другачији начин ликвидирања тј. тијела убијених су спаљивана. Наводи групу од 120 логораша који су, након што је ријека Сава крајем марта поплавила логор, убијени и спаљени.[56] Не улази у детаље самог начина спаљивања јер је, по њему, он био помно скриван од стране усташа и логораши о њему нису могли а ни смјели ништа знати.[57]

Крајем 1942. уводи се нови термин за Пићилијеву пећ, а то је „керамика“. Овај назив се спомиње у брошури Јасеновачки логор – искази заточеника који су побјегли из логора 1942, коју је крајем 1942. издао пропагандни одсјек АВНОЈ-а. Ту се налазе двије изјаве у којима се помиње крематоријум.

Прва је изјава Душана Ћулума, који наводи да је у логор дошао у доба „керамике“, у којој су спаљиване Јеврејке с дјецом из Старе Градишке као и Срби из околних села. Он престанак рада крематоријума ставља крајем априла 1942.[58] Побјегао је најкасније 1. јула 1942, када је за њим расписана потјерница од стране Заповједништва сабирних логора Јасеновац.[59]

Друга је изјава Габријела Винтера, који своја сазнања о крематоријуму очигледно црпи из онога што је чуо од других јер је у логор депортован 29. маја.[60] Према њему, у циглани су озидане двије пећи које су, умјесто керамике, пекле људе, живе и полуживе. Жртве су задржаване у тунелу до момента када су отпремани у пећ. Свака пећ је могла да прими до 40 људи.

Густ дим је излазио кроз фабрички димњак, а смрад се ширио околином. Дневни капацитет пећи је био 160 људи а пећ је радила до маја исте године. Обојица наводе да су жртве довођене комбијеммарицом, која је прије претварања у полицијски ауто коришћена као покретна авио-радионица.[61]

Назив „керамика“ потиче од пећи саграђене унутар комора циглане. Усташе су логорашима говориле да ће се ту пећи керамички предмети израђени у логорској радионици. Пећ је имала двоје жељезних врата, од којих доња служе за ложење а горња за стављање жртве.[62]

И сам заповједник радне службе логора Циглане Љубо Милош помиње пећ која је изграђена у самој циглани на принципу пекарских пећи.[63]Саграђена је тако да је могла постићи високу температуру. Ликвидирање се вршило ноћу, а њоме је непосредно руководио Љубо Матковић.[64] Иако прво каже да је пећ радила у љето 1942, Милош касније спаљивање ставља у период зиме и прољећа 1941/1942, наводећи да се због поплава нису могле копати гробнице.

По његовом мишљењу, она је порушена након што је прошла опасност од поплаве.[65]Жртве су били сами логораши, углавном исцрпљени и болесни, као и жене и дјеца допремљени из Старе Градишке.[66]

Један од логораша који је био упућен у логорска догађања, а који је након рата био чиновник Земаљске комисије за истраживање злочина окупатора и њихових помагача, Јакоб Данон, у својој изјави од 26. маја 1945. наводи да су до маја 1942. довођени жене и дјеца из Старе Градишке, као и људи из разних мјеста.

Они који нису били способни за рад или њихове вјештине нису биле потребне усташама убијани су, а њихова тијела потом спаљена. Он не улази у детаље спаљивања али наводи да је знао по црном диму који је излазио из димњака као и „мирису“ који се осјећао у логору.[67]

Из ових изјава сазнајемо неколико ствари. Прва спаљивања вршена су почетком 1942. у селу Доња Градина. Због изузетно хладне зиме и смрзнуте земље тијела убијених су спаљивана у напуштеним градинским кућама и помоћним објектима. Ипак, простор села Доња Градина још увијек није постао главно стратиште логора јер су се убијања још увијек чинила и у самом његовом кругу.

Након посјете Међународне комисије логору, јавила се потреба да се потпуно сакрију злочини који су усташе чиниле. Тај период се поклапа и с доласком у логор инж. Пићилија као и с порастом температуре која ће довести до пораста ријека Саве и Струга и поплаве логора у марту 1942.

Усташе су тада у самом објекту циглане, у комори која се користи за смјештај и печење сирове цигле,[68] озидале пећ с намјером да се ту рјешавају тијела убијених. О намјери усташа да се све држи у тајности свједочи стража која се налазила око зграде циглане. Убијање и спаљивање се вршило углавном ноћу, а логорашима су говорили да ће нова пећ да се користи за печење умјетничких предмета.

Период када је ова пећ била у потпуности била у употреби је март– април 1942. Аутор сматра да усташе нису срушиле пећ само из разлога ширења смрада околином и негодовања хрватског становништва које је ту живјело. То је можда један од разлога. По мишљењу аутора, други и битнији разлог је тај што је пећ била примитивна и малог капацитета па није могла да одговори великим захтјевима.

У наредном периоду, у љето 1942, у логору ће се десити геноцид над Ромима као и Србима са подручја Козаре а рјешавање тијела великог броја убијених у таквој примитивној пећи није био могуће. Усташе ће одустати од крематоријума, а злочине ће потпуно пребацити на подручје пустог села Доња Градина, које је преузело улогу главног јасеновачког стратишта.

*

За разлику од првих свједочења о крематоријуму, која су доста штура, касније изјаве и свједочења добијају једну потпуно другачију димензију. У изјавама из 1942. логораши не улазе у детаље пећи и спаљивања, наводећи да је све држано у строгој тајности од стране усташа.

Са временским одмаком преживјели детаљно описују пећ, сам начин ликвидације као и детаљне описе бацања живих људи у исту. Треба навести да неки од бивших логораша који доносе детаљне описе нису били у логору у периоду када је пећ функционисала, него су о истом сазнали од старих логораша. Карактеристично је и да се, осим првих, касније изјаве умногоме разликују једна од друге.

То је вјероватно посљедица подсвјесног згражавања на саму чињеницу да се тијела спаљују као и неописиви страх који је због тога настао. Можда отуда и долазе поједина сјећања у којима се говори о спаљивању живих људи.[69]

Тако је Душан Ратковић[70], иако није био у логору 1942, прилично детаљно описао начин спаљивања у својој изјави датој Комисији за пресељенике и избјеглице 8. марта 1944.

Он је напоменуо да није био у логору у том периоду али да је чуо од других заточеника да је у просторији изнад саме пећи циглане била постављена бетонска плоча која је лежала водоравно на жељезној осовини. Уласком у наведену просторију стајало се на плочу која би се под теретом окретала у вертикални положај, а жртва би жива упадала директно у ватру.[71] Иако је прилично непоуздана, с обзиром на чињеницу да у периоду постојања пећи није био у логору, његова изјава је често преузимана у литератури.[72]

Ристо Стјепановић, логораш који је био у логору од оснивања до пробоја, у изјави Земаљској комисији од 5. јула 1945. за крематоријум је навео пећ циглане која је била преправљена.

Према њему, крематоријум је „имала нарочиту справу која је слична на ону ‘Вагу’ коју дјеца употребљавају као љуљашку /вага/. Једна страна те ваге спустила се и на њу је подешена справа и кад је та вага спуштена и дигла се, жртва је низ њу клиснула у ватру.“

Као специјалисту за спаљивање живих људи Стјепановић наводи усташу Матковића званог Франкенштајн[73] и старог Лубурића којег назива Брко[74] који су по логору хватали логораше који су им запали за око. „Франкенштајн је доводио своје жртве пред пећ, тамо их ударао каквим тврдим предметом по глави да их омами, онда их је метнуо на ту справу и спустио у ватру“.[75]

Интересантно је упоредити изјаву Егона Бергера од 10. маја 1945. са његовим мемоарима објављеним 21 годину касније.[76] Иако су сјећања у основи иста, Бергер у изјави не покушава описати пећ, већ напомиње да њен тачан састав нико не зна јер су њени градитељи убијени. Мада је и сам радио пола дана на њеној изградњи и то први дан градње, он наводи само то да је у циглани изграђена једна пећ од цигле. Када је пећ прорадила, камионима су довожени жене и дјеца из Старе Градишке, за разлику од мемоара, гдје наводи жене и дјецу из Ђакова.

Током ноћи је понекад чуо крикове и запомагање жена, те звук који је сличио на отварање великих жељезних врата а потом је наступила тишина, док у мемоарима он пише да су усташе бацале живе жене и дјецу у просторију с решеткама из којих је излазила ватра.[77]

Оваква свједочења, иако се потпуно разликују, доказују да логораши нису могли видјети сам начин спаљивања и да је тај процес од стране усташа држан у тајности али и да се за њега, међу самим логорашима, ипак знало. То потврђује и констатација од стране Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у одлуци о утврђивању злочина др Анте Павелића да се не може утврдити начин на који су жртве спаљиване јер нема живих логораша који су били присутни при спаљивању.[78]

Закључак

Феномен јасеновачког крематоријума јесте постојао у логору Циглана у периоду од два мјесеца. Он је у потпуности самосталан производ јасеновачких усташа, а не нешто што је настало као инструкција нацистичких савезника, како се то често наводи у литератури.

У недостатку писаних докумената, историчари и истраживачи су приморани да се ослоне на писане изјаве преживјелих логораша као једини извор сазнања. Међутим, некритички однос према изјавама довео је до многих контрадикторних тврдњи у погледу самог крематоријума. Оне се крећу од негације истог па до невјероватних описа спаљивања живих особа.

Чињенице које се могу утврдити је да је пећ настала из жеље усташа да прикрију злочин као и да је пећ постојала у периоду март – почетак маја. Иако се као разлог за његово рушење углавном наводи противљење околног становништва због смрада који је долазио из пећи, аутор сматра да је главни разлог био мали капацитет пећи, који није могао да одговори великом броју жртава.

Изјаве у којима се говори о спаљивању живих особа сматрамо за производ невјерице, страха и згражавања на саму чињеницу о кремирању али и саму грозоту коју су преживјели видјели и осјетили у јасеновачким логорима.

Извори и литература:

Необјављени извори:

ЈУ Спомен-подручје Доња Градина (ЈУСП Доња Градина)

– збирка докумената

ЈУ Спомен-подручје Јасеновац (ЈУСП Јасеновац)

– збирка докумената

Хрватски државни архив (ХДА)

– Фонд 306, Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача

Објављени извори:

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац 1941–1945, Документа, књига 1–3, Спомен-подручје Јасеновац и Народна књига, Београд, 1986–1987.

Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књига ИВ, Гамбит, Јагодина, 2007.

Дејан Мотл, Ђорђе Миховиловић, Заборављени – Књига о посљедњим јасеновачким логорашима, Спомен-подручје Доња Градина, Доња Градина, 2015.

Ђорђе Миховиловић, Јасеновац 1945–1947, Фотомонографија, Спомен-подручје Јасеновац, 2016.

Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Злочини у логору Јасеновац, Спомен-подручје Доња Градина, репринт, 2013.

Литература и зборници:

Јосо Лакатош, Индустрија Хрватске и Славоније, Наклада Југословенског Ллоyда, Загреб, 1924.

Рударско–геолошки нафтни зборник, Вол. 15, Загреб, 2003.

Штефица Биљак, Бела Рöмер, Стакло, керамика и грађевински материјал, Школска књига, Загреб, 1965.

Марко Ручнов, Зашто Јасеновац, ИКП Никола Пашић, Београд, 2001.

Мирко Першен, Усташки логори, Глобус, Загреб,1990.

Љубо Бобан, Контроверзе из повјести Југославије 2, Школска књига, Загреб, 1989.

Милан Булајић, Јасеновац, усташки логори смрти. Српски мит?, Стручна књига, Музеј жртава геноцида, Београд, 1999.

Наташа Матаушић, Јасеновац 1941–1945, Логор смрти и радни логор, Спомен-подручје Јасеновац, Јасеновац–Загреб, 2003.

Наташа Матаушић, Јасеновац, Фотомонографија, Спомен-подручје Јасеновац, Јасеновац–Загреб, 2008.

Антун Милетић, НДХ – концентрациони логор Јасеновац 1941–1945; геноцид, холокауст и ратни злочин, Алфа тим принт, Београд, 2010.

Владимир Мркоци,Владимир Хорват, Огољела лаж логора Јасеновац, Наклада Емил Чић, Загреб, 2008.

Ђорђе Милиша, У мучилишту–паклу Јасеновац, Наклада пишчева, Загреб, 1945.

Драго Х. Чолаковић, Јасеновац 21 ВИИ 1941 / 31 ИИИ 1942, Свјетлост, Сарајево, 1948.

Никола Николић, Јасеновачки логори‚ Жагор, Београд, 2015.

Никола Николић, Јасеновачки логопи смрти, Ослобођење, Сарајево, 1975.

Егон Бергер, 44 мјесеца у Јасеновцу, Графички завод Хрватске, Загреб, 1966.

Цадик Данон, Сасјечено стабло Данонових, Досије, Београд, 2007.

Сјећања Јевреја на логор Јасеновац, Савез јеврејских општина Југославије, Београд, 1985.

Козара у Народно ослободилачком рату, Записи и сјећања, књ. 3, Војноиздавачки завод, Београд, 1971.

Атанасије Јевтић, Вечан помен, Јасеновац, место натопљено крвљу невиних, Свети архијерејски Синод Српске православне цркве, Београд, 1990.

Интернет:

хттп://www.yадвасхем.орг

хттп://www.прва.рс

[1] Јосо Лакатош, Индустрија Хрватске и Славоније, Загреб, 1924, стр. 571.

[2] Берислав Шебечић, „О подузетништву на главним глиништима и цигланама средишњне Хрватске крајем XИX. и почетком XX. стољећа“, у : Рударско–геолошки нафтни зборник, Вол. 15, Загреб, 2003, стр. 82.

[3] Биљак, Рöмер, Стакло, керамика и грађевински материјал, Загреб,1965, стр. 39, 59.

[4] Ђорђе Миховиловић, Јасеновац 1945–1947, Фотомонографија, Јасеновац, 2016. стр. 98, 109.

[5] На том мјесту је наслиједио Љубу Милоша. Заповједник радне службе имао је у својој надлежности рад у логору, исхрану, смјештај, здравствену бригу о логорашима. Имао је шире надлежности од заповједника логора, који је у надлежности имао војне јединице које су осигуравале логор, осигурање логораша за вријеме рада ван логора и ликвидације (прим. аут.).

[6] Марко Ручнов, Зашто Јасеновац, Београд, 2001, стр. 516–518.

[7] ЈУСП Јасеновац, А-СПЈ-1287, Исказ Љубе Милоша о логору Јасеновац. Љубо Милош у изјави са саслушања наводи да се у усташкој емиграцији причало да је Доминик Хинко Пићили ухапшен у Аустрији од стране енглеских војних власти и изручен Југославији негдје код Дравограда.

[8] ХДА, Фонд 306, ЗКРЗ-Зх бр. 9967-10035, Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача.

[9] Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Злочини у логору Јасеновац, Доња Градина, 2013, стр. 12.

[10] Исто, стр. 51–52.

[11] Мирко Першен, Усташки логори, Загреб, 1990. стр. 170–171. Ролер наводи како су логораши због поплаве одведени из барака на таван циглане, гдје су спавали. Наводи да је на тавану било хладно али сухо. Након кратког времена су болесне и немоћне морали спустити с тавана у приземље. Прошли су кроз тунел циглане и стигли до мале керамичке пећи која се налазила уз саму пећ циглане.

[12] Шимо Клаић, Сјећање једног логораша, у: Љубо Бобан, Контроверзе из повјести Југославије 2, Загреб, 1989, стр. 414–415.

[13] Милан Булајић, Јасеновац, усташки логори смрти. Српски мит?, Београд, 1990, стр. 106–116.

[14] Наташа Матаушић, Јасеновац 1941–1945, Логор смрти и радни логор, Јасеновац–Загреб, 2003, стр. 135.

[15] Наташа Матаушић, Јасеновац, Фотомонографија, Јасеновац–Загреб, 2008, стр. 108–109.

[16] Кружне пећи (прим. аут).

[17] Марко Ручнов, н.д., 89,90.

[18] Исто, стр. 90.

[19] Антун Милетић, НДХ – концентрациони логор Јасеновац 1941–1945, Београд, 2010, стр. 81–82.

[20] Аутор дијела књиге гдје се налази ово поглавље је Владимир Мркоци (прим. аут.).

[21] Мркоци потпуно занемарује чињеницу да су наведене Милетићеве књиге зборници докумената без критичке анализе истих (прим. аут.).

[22] Владимир Мркоци, Владимир Хорват, Огољела лаж логора Јасеновац, Загреб, 2008, стр. 34–37.

[23] Yитзхак Арад, „Оператион Реинхард“: Еxтерминтатион Цампс оф Белзец, Собибор анд Треблинка, стр. 26,

<www.yадвасхем.орг/одот_пдф/Мицрософт%20Wорд%20-%203576.пдф >(посјећено 2. 4. 2018).

[24] У логору ИИИ Циглана Милиша је био у периоду децембар 1941. до јануара 1942. Сам аутор каже да је ту провео 33 дана, након чега је одведен у логор Стара Градишка (прим. аут.).

[25] Ђорђе Милиша, У мучилишту–паклу Јасеновац, Загреб, 1945, стр. 134–136.

[26] Види стр. 10.

[27] Драго Х. Чолаковић, Јасеновац 21 ВИИ 1941/31 ИИИ 1942, Сарајево, 1948, стр. 98–100.

[28] Исто, стр. 105–106.

[29] Објекат без бочних зидова који је служио за сушење цигле (прим. аут.).

[30] Николић их назива „чистачима“ и „спаљивачима“ (прим. аут.).

[31] Никола Николић, Јасеновачки логори, Београд, 2015, стр. 115–121.

[32] Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, Сарајево, 1975, стр. 50–53.

[33] Почетком марта 1942. из логора ИИИ Циглана прешао је у Логор ИВ Кожара, гдје је остао све до пробоја (прим. аут.).

[34] Егон Бергер, 44 мјесеца у Јасеновцу, Загреб, 1966, стр. 54–55. Треба навести и да је Бергер 2. марта 1942. прешао у логор ИВ Кожару која се налазила у самом селу Јасеновац, дакле изван логора ИИИ Циглана (прим. аут.).

[35] Аутор би ово датирао у мјесец март јер је Цадик Данон 25. марта са дијелом логораша, због поплаве, пребачен у логор Стара Градишка, одакле се није враћао у Јасеновац (прим. аут.).

[36] Цадик Данон, Сасјечено стабло Данонових, Београд, 2007, стр. 137–138.

[37] „Сјећање Саламона Монике Мусафије“, у: Сјећања Јевреја на логор Јасеновац, Београд, 1985, стр. 23. Он је у логору ИИИ Циглана био од његовог оснивања до љета 1943, када је успио побјећи (прим. аут.).

[38] „Сјећања Јакова Кабиља“, у: Сјећања Јевреја…, стр. 88; Јаков Кабиљо у наведеном периоду није био у логору Циглана јер је 29. јануара 1942. одведен у логор Стара Градишка (прим. аут.).

[39] „Сјећање Сада Коен Давка“ у: Сјећања Јевреја …, стр. 171; Садо Коен Давко у наведеном периоду није био у логору Циглана јер је у јануару 1942 одведен у логор Стара Градишка (прим. аут.).

[40] „Сјећање Алберта Маестра“, у: Сјећања Јевреја…, стр. 127.

[41] Вјероватно мисли на коморе у којима се пекла цигла (прим. аут.).

[42] Љубан Марјановић, „Страхоте јасеновачког логора“, у: Козара у Народноослободилачком рату, Записи и сјећања, књига 3, Београд, 1971, стр. 647.

[43] <www.прва.рс/wеб-тв/емисија/зивот-прица/40148/зивот-прица-лице-зла.хтмл >(посјећено 14. 5. 2018).

[44] ЈУСП Доња Градина: рег. 4/16, фасц. 5, док. 19.

[45] Село је почетком јануара 1942. прикључено логору Циглана, а његово становништво је или протјерано или убијено. У наредном периоду територија Градине постаће главно стратиште логора (прим. аут.).

[46] „Извод из Записника од 13. априла. 1942. састављеног у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду, изјава Хаџи-Чолаковић Драге и Саве, Чолаковић Јоце, Томић Дике и Петровић Пане“, у: Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. Документа, књига 1. Београд, 1986, стр. 242; Исто су потврдили и 35 Срба избјеглих из Јасеновца који су 2. јула 1942. дали изјаву у Комесаријату за избјеглице и пресељенике. Разлика је само у томе што се у овој изјави говори о већем броју убијених али и они наводе да су тијела спаљена (види: Атанасије Јевтић, Вечан помен, Јасеновац, место натопљено крвљу невиних, Београд, 1990, стр. 87–88).

[47] Ова комисија састављена од земаља савезница НДХ обишла је логор 6. фебруара 1942. Дана 26. фебруара усташе су прочитале имена 13 логораша који су поштеђени рада и који су од тог момента добијали бољу храну. Они су 30. марта 1942. пуштени из логора и преко Земуна спроведени у Београд (прим. аут).

[48] Пуштени су: Драго Хаџи Чолаковић, Јоца Чолаковић, Саво Чолаковић, Вукашин Жегарац, Ђуро Медић, Бранко Поповић, Стево Симић, Дико Томић, Пане Петровић, Реља Милановић, Мирко Пајкић, Миливој Николић и Војислав Прњатовић.

[49] ЈУСП Доња Градина: рег. 3/18, фасц. 1, док. 1, „По казивању једног логораша који је све преживео и доведен у Београд – Хапшење и живот у логору Јасеновац“. Оригинал документа налази се у Архиву Србије у Београду.

[50] „Извод из Записника од 9. априла, 1942. састављеног у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду, изјава Војислава Прњатовића, изјава Стеве Симића“; „Извод из Записника од 10. априла, 1942… изјава Вукашина Жегарца“ у: А. Милетић, Концентрациони логор…, књ. 1, стр. 209, 217, 228.

[51] Исто, „Извод из Записника од 30 априла, изјаве Миливоја Николића и Реље Милановић“, стр. 283.

[52] Види стр. 6.

[53] Јакоб Алтарац, усташки заставник. Према налазима Покрајинске комисије Војводине 25. марта 1942. лично је допремио 42 Српкиње из Старе Градишке у логор Циглана. Након што су силоване, њих 20 је исте вечери убијено и спаљено, М. Ручнов, н.д., стр. 202.

[54] „Извод из Записника од 13. априла. 1942. састављеног у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду, изјава Хаџи-Чолаковић Драге и Саве, Чолаковић Јоце, Томић Дике и Петровић Пане А.Милетић“, у: А. Милетић, Концентрациони логор…, књ. 1, стр. 248.

[55] Симо Ђурковић је 25. маја с групом логораша пребачен у логор Земун, одакле се убрзо успио пребацити у Београд.

[56] Дио логораша тад је пребачен у Стару Градишку, гдје су остали десетак дана, док је мањи дио остао у логору (прим. аут.).

[57] „Записник од 12. јуна 1942. састављен у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду на основу изјаве Ђурковић Симе Милетић“, у: А. Милетић, Концентрациони логор…, књ. 1, стр. 316–317.

[58] Исто, стр. 560.

[59] Исто, стр. 424.

[60] А. Милетић, Концентрациони логор…, књ. 3, стр. 227.

[61] „Записник број 57 од 25. травња 1945. састављен код Окружне комисије за утврђивање ратних злочина Баније, изјава Ота Брејера“, у: А. Милетић, Концентрациони логор…, књ. 1, стр. 550, 557–558.

[62] А. Милетић, Концентрациони логор…, књ. 2, стр. 905.

[63] Значајна потврда рада крематоријума је и Записник од 25. јуна 1945. са саслушања усташког бојника Мирослава Филиповића Мајсторовића који је у логор стигао 10. јуна 1942. Иако није био у логору у периоду када се наводи постојање крематоријума, његова изјава правосудним органима ДНФ Југославије допуњује раније изјаве. Он је чуо да је постојао крематоријум у циглани који је направљен по нацрту инж. Пићилија. Лешеви убијених убацивани су у пећ али је након два до три мјесеца из Загреба стигла наредба да се обустави даље спаљивање лешева. Наводи да је пећ имала недостатке али не каже који су и не доводи их у директну везу са престанком спаљивања лешева (Види: А.Милетић, Концентрациони логор…, књ. 2, стр. 1035–1036).

[64] У питању је Љубо Матковић звани Дулфо, рођени брат Ивице Матковића који је био замјеник Макса Лубурића (прим. аут.).

[65] ЈУСП Јасеновац, А-СПЈ-1286, Исказ Љубе Милоша о логору Јасеновац.

[66] „Записник број 57 од 25. травња 1945…, изјава Ота Брејера“ у : А.Милетић, Концентрациони логор…, књ. 2, стр. 906.

[67] А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац 1941–1945, Документа, књ. 3, стр. 529–530.

[68] Према мишљењу аутора, ово мјесто за пећ изабрано је да би се сам чин спаљивања сакрио од логораша.

[69] Бивши јасеновачки логораш др Никола Николић у својој књизи описује и душевна обољења (психонеурозе) којима су били подложни јасеновачки логораши. Међу набројанима налази се и психоза ужаса од спаљивања (прим. аут.).

[70] Душан Ратковић ухапшен је октобра 1943, након чега је депортован у логор Јасеновац, из којег је успио побјећи 30. јануара 1944.

[71] „Извод из Записника од 8. марта 1944. састављеног у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду“, изјава Душана Ратковца, у: А.Милетић, Концентрациони логор…, књ. 2, стр. 715.

[72] Од напријед наведене литературе цитирали су га и Марко Ручнов и Милан Булајић као и Владимир Мркоци (прим. аут.).

[73] Види напомену 64 (прим. аут.).

[74] Фрањо Лубурић звани Брко, стар око 50 година, био је ближи рођак Макса Лубурића (прим. аут.).

[75] А. Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. 4, стр. 299.

[76] Види на стр. 7.

[77] „Записник о саслушању Егона Бергера пред Окружном комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Новој Градишки од 10.05.1945“, у: Мотл, Миховиловић, н.д., стр. 506.

[78] Милан Булајић, Јасеновац, усташки логори смрти…, стр. 106.

ИЗВОР: ТОПОЛА, часопис ЈУ Спомен-подручја Доња Градина, година 4, број 4, Доња Градина 2018.