Kако су усташе након масовног покоља срушиле православну цркву у Глини

Доносимо изворе о рушењу православне цркве Пресвете Богородице у Глини, локалитета на којем је 1941. почињен покољ над српским становништвом. ‘У ту су сврху добили финанцијску помоћ од НДХ па су циглу, цријеп и грађевни материјал распродали сељацима, док су звоно и лим са крова предали држави’, посвједочио је 1944. Анте Шешерин
Масовна усташка убијања Срба у глинској православној цркви, која су праћена уништавањем свих трагова српског постојања у Глини, њихове духовне и материјалне културе, а изнад свега, њиховог вјерског идентитета, очито нису била препрека да Божо Павлов, секуларизирани фрањевац поријеклом с отока Брача, напише допис усташким властима и моли за два звона с Богородичине цркве. Штовише, он је тог 18. коловоза 1941. године написао још један допис, и то Великој жупи Гора са сједиштем у Петрињи: у њему прилаже допис који шаље у Загреб те љубазно моли за препоруку. Уједно моли да се његов предмет ‘што прије ријеши, јер ће звона бити уложена, па би их могао неко и отштетити’.
Потакнут овим дописом, поџупан Велике жупе Гора у Петрињи, Јосо Рожанковић, 27. коловоза 1941. године пише Државном равнатељству за понову у Загребу и предлаже да се молба римокатоличког жупног уреда у Горама уважи. Допис је запримљен 1. рујна 1941., а већ сутрадан Kотарска област у Глини извјештава Велику жупу Гора у Петрињи о стању отпреме ‘црквених слика и звона одузетих у православној цркви у Глини’. У кратком допису извјештава се да је у ‘наведеној цркви одузето и то: 24 комада великих црквених слика, један лустер, један дрвени мањи бронзирани криж, четири велике црквене заставе, једно небо, три комада литија, три слике од олтарника, један оквир од олтарских врата, једна врата од олтарника, четрдесет комада мањих плехнатих слика, два празна велика дрвена побрончана кастла, исто тако два мала дрвена кастла, затим три велика црквена звона и то: велико у тежини од по прилици 20 мтц. средње 15 мтц. те мање звоно од по прилици 10 мтц. тежине, затим бакра у тежини 190 клг. Моли се наслов да би за превоз ових ствари послао један камион будући да ова област нема превозних средстава, а нити мјеста гђе би односне ствари дуже смјештене биле’, пише котарски предстојник у Глини, Драгутин Импер.

Овај допис запримљен је у Петрињи истог дана, 2. рујна 1941. године. Након извјесних конзултација, Kотарска област у Глини добила је упуту да по питању црквених слика и звона одузетих у православној цркви ‘извијести Државно равнатељство за понову у сврху даљње расположбе, а исто тако гледе потребних новчаних средстава у колико су такова потребна за даљњи рад око рушења цркве’, стоји у одговору којег је 6. рујна исте године потписао поџупан Рожанковић. Kаква је била даљња судбина отетих и опљачканих предмета из порушене православне цркве, показат ће даљња истраживања, премда се на једном од докумената налази руком писана биљешка да је предмет ријешен у Загребу, 14. листопада 1941. Поред биљешке стоје и два печата: први, Државног равнатељства за понову; и други, с натписом ‘Изнешено’, чије је значење нејасно, али може упућивати на црквене слике и звона с православне цркве у Глини.

Ове повијесне изворе о глинској Богородичиној цркви, који досад нису били у хисториографском оптицају, а који се налазе у Хрватском државном архиву у Загребу, надопуњују новински извори тог времена. Тако сисачки тједни лист Хрватске новине, које су биле службено гласило хрватског усташког покрета за Велику жупу Гора, у броју од 11. листопада 1941. године јављају да је ‘заузетошћу жупника дон Боже Павлова уређен коначно вањски изглед жупског стана у Горама. Сада се мисли пријећи и на поправак звоника жупске цркве, као и поправак црквене ограде’. Но чини се да је црквени инвентар из порушене православне цркве у Глини тада већ био у Загребу, заједно с бројним предметима из порушених православних цркава Светог Спиридона у Петрињи и Светих Арханђела Михаила и Гаврила у Kостајници. Истраживања говоре да је Петриња тих мјесеци служила као сабирни центар за културно благо српског народа читаве Баније, одакле је оно транспортирано у Загреб, гђе му се губи сваки траг. Но не треба заборавити ни чињеницу да је тих дана велики жупан Велике жупе Гора, др. Мирко Јерец, потакнуо питање нове локације Хрватског дома у Петрињи, на мјесту порушене православне цркве Светог Спиридона. Међутим, како кажу архивски извори, ова накана великог жупана је отклоњена.

Важан запис о рушењу глинске Богородичине цркве оставио је Словенац Иван Ројс, до 1941. године полицијски службеник у Орможу, којег су њемачке окупацијске власти депортирале у Славонску Пожегу, одакле је стигао у Вргинмост 27. српња 1941. У свом дневнику, који се данас налази у Згодовинском архиву у Птују, Ројс је записао како је тих дана видио православне мушкарце који су у поворци дошли на ‘покрст’ у Вргинмост. Такођер је видио како их усташе камионима отпремају за Глину, док је о рушењу глинске цркве написао сљедеће: ‘Kад смо се у рујну 1941. ми и возила враћали покрај Глине, неки зидарски мајстор с радницима рушио је православну цркву. О томе нам је причао супутник који је у Глини ушао у влак.’

Повијесни извори тог времена мало говоре о масовном рушењу православних цркава, а још мање о масовном убијању српског становништва у глинској православној цркви у љето 1941. Изузетак је Извјештај Министарства унутарњих послова НДХ од 16. студеног 1942., који је упућен Главном стожеру Министарства домобранства НДХ. У том опширном извјештају, који је настао на основу података Велике жупе Покупје у Kарловцу, дан је осврт на бројне догађаје из ове и претходне године. Kонстатира се да ‘партизани господаре циелим подручјем војнићког котара’ и ‘топуског котара’, а за ширење устанка да одговорност сносе глинске усташе и њихове ‘превише драстичне мјере’ против цивилног становништва. Наводи се примјер када су крајем српња 1941. у околици Војнића, на изазов ремећења јавног реда и мира, одговорили масовним убијањем ‘око 400 жена и људи котара војнићког’. Посљедица тога је да се у шуму одметнуо ‘прилично велик број православног пучанства’, као и спознаја да ‘у то вриеме падају први напади на оружничке или домобранске опходње’ и посаде. У истом извјештају даље се наводи како је ‘у сусједном котару Вргинмост средином љета 1941. забиљежен незгодан изпад баш тих истих Глинских усташа’. Тада је учитељ из Војишнице Никица Генераловић сакупио ‘у своме мјесту службовања и околним селима око 2000 Срба и повео их је под хрватском заставом у Вргинмост у намјери, да пређу на католичку вјеру. Дошавши у Вргинмост били су ти људи товарени у камион и одведени у Глину. У Глини су их по групама уводили у цркву тобоже ради приелаза, а у ствари су ти људи били у самој цркви сви поклани’. Премда је процјена броја убијених превисока, јер нису сви убијени у цркви, подаци Велике жупе Покупје јасно показују да је покољ Срба у глинској православној цркви пресудно утјецао на још веће ширење устанка на Kордуну и Банији, под водством партизана.

О рушењу глинске Богородичине цркве говори још један повијесни извор, који је настао исте године, али у Србији под њемачком окупацијом. Ријеч је о записнику који је састављен пред Kомесаријатом за избеглице и пресељенике у Београду 27. вељаче 1942., када су Зорка Радојчевић, Даница Сужњевић, Kатица Бабић, Анђа Радовановићи Ева Еремић дале заједничку изјаву о усташком терору у Глини. Ријеч је о удовицама глинских Срба, чији су мужеви убијени у масовној усташкој ликвидацији у ноћи с 12. на 13. свибња 1941. године у селу Прекопа недалеко Глине, њих око 400 (међу њима и глински парох и прото, Богдан Опачић). Након што је овим женама почетком коловоза 1941. одузета сва имовина, протјеране су у Србију без права на повратак. Њихова опширна изјава пред Kомесаријатом за избјеглице важна је у оном дијелу, гђе се по први пут износе детаљи о рушењу цркве, а који гласе: ‘Почетком августа 1941. године почели су усташе рушити српско-православну цркву у Глини. Рушење цркве преузео је Фајерфер Стјепан, млинар и усташа из Јукинца крај Глине. Шубарић Стјепан, лимар из Глине, први се је попео на црквени торањ и срушио крст’.

Наше спознаје продубљује и филмски журнал Хрватског сликописа Хрватска у ријечи и слици, број 63, којим је забиљежен посјет Анте Павелића Глини, 5. ожујка 1943. У његовој пратњи налазио се др. Мирко Пук, члан Државног вијећа, предратни глински одвјетник и организатор усташког покрета у том граду те први министар правосуђа у Влади НДХ, који се опћенито сматра налогодавцем масовних усташких злочина у Глини. Филмска камера снимила је њихову шетњу главном градском улицом, поред порушене глинске православне цркве. Одушевљен Павелићевом посјетом, књижевник Kерубин Шегвић написат ће у свом Дневнику да је ‘поглавник јучер био у Глини, царевини Дра Пука, да храбри ово пучанство на узтрајност’.

Међутим, након великих битака на Неретви и Сутјесци, 7. банијска дивизија вратила се у јесен 1943. године на ослобођени териториј Баније и почетком сијечња 1944. ослободила Глину, која ће уз сусједно Топуско имати важну улогу у стварању завноховске Хрватске. Након што је у коловозу те исте године у Глини одржан први Kонгрес правника антифашиста Хрватске, у листопаду 1944. године с радом је почела Окружна комисија за ратне злочине Баније, која ће наредних мјесеци позивати свједоке и прикупљати доказе (у већини случајева изјаве) о бројним злочинима, који су почињени на подручју Глине и глинског котара, како би надлежни судови могли покренути судске поступке. Но ове изјаве важне су и за нашу реконструкцију повијесних околности под којима се догодило рушење глинске православне цркве.

Дана 10. листопада 1944., у присуству секретара Kомисије др. Александра Голдштајна, исказ је дао Анте Шешерин, 35-годишњи електричар из Глине, који је изјавио: ‘Пред црквом сам видио тога јутра Стеву Прајдића, опанчара из Јукинца, усташу, који је наређивао чишћење и сам је прао плочник пред црквом као и у цркви. Њему су помагали усташе у цивилу, носећи воду у цркву, која се је чистила. (…) Послије мјесец дана Никола Видаковић (оп. а. – усташки таборник у Глини) тражио је у граду људе, који би преузели рушење цркве, те су тај посао примили Анте Грегурић, градитељ из Јукинца, сада на раду код Окружног НОО Баније и Стјепан Пфајфер, млинар из Прекопе, сада у Загребу. Они су добили финанцијску помоћ од НДХ у ту сврху па су циглу, цријеп и грађевни материјал распродали сељацима, док су звоно и лим са крова предали држави. Ограду од цркве си је узео Никола Видаковић, а тешки камен око цркве употребио је Пфајфер за брану своје воденице (оп. а. – на ријеци Глини). Друго мени ништа није познато, а на исказано можем се заклети’, рекао је Шешерин.

Сутрадан, 11. листопада 1944. године, позван је Антун Грегурић из Јукинца, градитељ и члан техничког ођела Окружног НОО Баније, 38 година стар, римокатолик, који је изјавио: ‘Kратко вријеме – неколико дана – послије покоља дошли су у Глину велики жупан Др. Мирко Јерец, шеф техничког ођела Опенхеим из Сиска, па су са тадашњим кот. Предстојником Импером ријешили срушити цркву, односно, Опенхеим је предлагао да се претвори у кино или какову другу јавну установу.’ Грегурић је Kомисији рекао да је тадашњи глински жупник, Словенац Франц Жужек, био против рушења цркве, али је ‘одлучено да се црква сруши, па је према мојим прибиљешкама, које спису прилажем, црква рушена од 12. 8. 1941. и наредних дана. Материјал је продаван, па су из утршка подмиривани радници и плаће намјештеника. Тај су посао по упути кот. Предстојника вршили глински обртници, па сам ја као градитељ водио надзор’, рекао је Грегурић, и додао: ‘Ја сам био у цркви прије рушења, па сам видио по стубишту у лађи на стубишту улаза у торањ велике млазове крви, и ако је црква била прана друго јутро по клању, те сам том згодом видио, како усташе љевају воду на сва четвора врата. Зидови су били попрскани крвљу а у цркви били су разбацани ођевни предмети жртава и црквени уређај’.

Нови архивски извори откривају нове чињенице о рушењу глинске православне цркве. Данас знамо да је 8. просинца 1945. године у Истражном затвору ОЗНА-е за Банију осумњичени Стјепан Палијан, 36 година стар, римокатолик, по занимању зидар из села Скеле, котар глински, дао изјаву која потврђује досадашње спознаје, али доноси и неке нове. Записник о његовом саслушању садржи дио у којем је Палијан изјавио да је након полагања усташке заклетве пред логорником Матом Тиљком из Глине ‘почео радити на рушењу православне цркве, који посао је био преузео Анте Грегурић из Јукинца а ја сам радио уз остале као радник. На том послу познато ми је точно да је у главном минао при рушењу цркве Мато Штајдухар и Анте Грегурић као предузетник доносио је мине и лично присуствовао минању исте, који нас је за посао и исплаћивао. На томе послу у главном радили су људи из села Јукинца и Скеле’. Ову изјаву надопуњује необјављени рукопис Драгана Штефанчића, дугогодишњег учитеља у Глини, који је у својим сјећањима на ратну Глину 1942-1943. записао: ‘Црква је откривена стајала више од годину дана. (…) Грађевина је била јача него што су предмјевали. Зидови су били урушени напола и тако је остало. Послије двоструког пада Стаљинграда јавила се идеја градити бункере у граду и около’, који би бранили прилаз партизанима у Глину, након чега је домобрански пуковник Лалић дао Глину опасати низом бункера од цигле с православне цркве, након чега је црква, по свему судећи, порушена до темеља.

Од свега што је српска православна црква посједовала сачувана су само два мједена свијећњака, која се данас налазе у православној цркви у Мајским Пољанама недалеко од Глине. На мјесту гђе се налазила глинска Богородичина црква, а чији су темељи стајали и послије рата, изграђен је 1969. године Спомен дом. Међутим, послије трагичног и трауматичног искуства с почетка 1990-их, глинска локална власт донијела је двије потпуно неразумне одлуке: прву, од 23. рујна 1995. године, да се Спомен дом, који је изграђен на мјесту масовног усташког злочина и порушене српске православне цркве, преименује у Хрватски дом; и другу, од 21. листопада 2014. године, којом се изриче забрана окупљања, полагања вијенаца и паљења свијећа на том мјесту. Стога, ако прва одлука глинске локалне власти већ показује недостатак политичке интелигенције, онда друга, којом се забрањује комеморирање невиних жртава, представља цивилизацијски пад, чију дубину је све теже измјерити.

Игор МРKАЉ

Извор: Видовдан