Парастос за 6.000 Срба убијених у Старом Броду

У капели у Старом Броду код Вишеграда, у присуству малог броја вјерника, служена је Света литургија и парастос жртвама покоља у овом мјесту страдалим на празник Младенце 1942. године од усташа предвођених Јуром Францетићем.

Протојереј ставрофор Драган Вукотић рекао је да је ради превенције ширења вируса корона ове године крајње скромно, без позива вјерницима, обиљежено 78 година од страдања Срба у Старом Броду и Милошевићима.

Он је додао да ако ситуација буде дозвољавала, централно обиљежавање биће организовано 30. маја.

Током усташке офанзиве мучки је убијено више од 6.000 Срба са подручја Сарајева, Сокоца, Олова, Кладња, Рогатице, Хан Пијеска и Вишеграда, који су покушали да пређу ријеку Дрину и потраже спас у Србији.

Један број људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини, бјежећи од усташа.

Најмасовније убијање је извршено 22. марта 1942. године, али су убијања трајала и до почетка маја 1942. године.

У Старом Броду је у септембру прошле године освештан Спомен-музеј старобродским жртвама у оквиру обиљежавања 77 година од страдања више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије.

У Спомен-музеју постављено је 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збијег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу Дрину.

Спомен-музеј освештао је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом са свештенством. Спомен-музеј је урадио архитекта Новица Мотика из Зворника, а изградњу су финансирали Миодраг Давидовић Дака и Спасоје Албијанић.

Извор: РТРС

ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ

Kо није знао да плива – запливао је у вечност
Пише Светислав Тијанић

Злочин над 6.000 Срба у Милошевићима и Старом Броду на Дрини у пролеће 1942. године, деценијама је вешто прикриван „у интересу братства и јединства“. После 66 година народ је саградио скромно спомен обележје у Старом Броду, а недавно је у Вишеграду одржана донаторска вечера за градњу спомен капеле
У Вишеграду је почетком априла, уз благослов Митрополита дабробосанског Николаја, и у присуству једног броја свештеника, грађана источног дела Републике Српске, и гостију из Ужица и околних места, одржано донаторско вече на коме су прикупљана средства за градњу спомен-капеле у Старом Броду на левој обали Дрине, низводно од овог града. У том месту дубоко у кањону ове реке, и суседним Милошевићима, усташе су у пролеће 1942. године зверски побиле око 6.000 српских цивила, махом жена и деце, који су, пред непријатељском камом, покушали да се, у збеговима, пребаце на десну обалу и дочекају се слободе у Србији. Прикупљено је више од 20.000 конвертабилних БиХ марака, а један Ужичанин је обећао да ће купити комплетну бакарну покривку за капелу. Ова акција је настављена, а отворен је и жиро рачун на који појединци могу да уплате средства за изградњу спомен капеле.
У знак сећања на овај стравичан злочин, у Старом Броду је 2008. године подигнуто скромно спомен обележје, а освештали су га заједно Митрополит дабробосански Николај и Владика милешевски Филарет. На мермерним плочама уклесана су имена свих страдалих Срба. Уместо да буде „осуђен на тихо изумирање како би се заборавили и споменути злочини када сви сведоци помру“, на овом српском меморијалном комплексу уз саму обалу дринског језера, поред спомен-капеле планира се и подизање костурнице.
На донаторској вечери у Вишеграду приказан је документарни филм „Дрино водо, очи девојачке“, аутора Радоја Тасића и Новака Kнежића, новинара БН телевизије, као трајно сведочанство преживелих о стравичном злочину који не само да је остао некажњен већ је и прикриван до данашњих дана, наводно у „интересу очувања братства и јединства“. Злочин је починила злогласна „Црна легија“ под командом Јуре Францетића, у којој су махом били домаћи муслимани. Описујући овај крвави пир, када су у кањону Дрине у пролеће 1942. усташки кољачи сустигли српске збегове са подручја Сарајева, Пала, Олова, Kладња, Сокоца, Хан Пијеска, Рогатице и Вишеграда – Бранко Хаџи Никитовић, познати вишеградски сликар и директор Градске галерије, поручио је да данашње генерације више немају право да прикривају ове злочине, и да се, иако тек после 66 година, мора поставити трајно знамење овој зверски побијеној српској нејачи.

СПОМЕНИK УПОЗОРЕЊА
То спомен обележје, споменик упозорења будућим генерацијама, међутим, гради се у беспућу, пошто се у Стари Брод и Милошевиће стиже само козјим стазама или чамцима кањоном реке Дрине у којима је 2008. године довезен комплетан грађевински материјал за споменик и темеље будуће спомен-капеле. Некадашње власти, наиме, нису желеле ни пут да изграде, да би се и на тај начин прикрила истина о незапамћеном злочину над Србима 1942. године. Данас је мали број сведока овог масовног покоља, али је у српском народу у источном делу БиХ остала легенда о 326 девојака које су, хватајући се за руке, са велике стене заједно скочиле у набујалу Дрину како не би пале у руке усташама и биле силоване и зверски убијене. Или легенда о оцу и његових шест кћери, све једна другој до ува, које су се у повлачењу испред усташких крволока, ухватиле за руке, закорачиле у хладну воду и после неколико тренутака заједно нестали у дубоким таласима.
Тек у последњих неколико година јавно се говори о овом, једном од најкрвавијих злочина над српским живљем на просторима источног дела данашње Босне и Херцеговине. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца!
У пролеће 1942. године, усташе су у источном делу Босне и Херцеговине покренуле офанзиву широких размера, у намери да остваре свој вековни сан — границу НДХ на Дрини. Прецизни подаци говоре да је у марту 1942. из Сарајева, под командом Јуре Францетића, кренуло десетак хиљада до зуба наоружаних усташа који су, заједно са веома бројном „домаћом“ муслиманском милицијом, пред собом гонили непрегледне збегове Срба од Олова, Сарајева, Kладња, Хан Пијеска, са Романије и Сокоца, из Рогатице и са Борика. Уплашени народ кретао се у збеговима ка Вишеграду, терајући чак и стоку и носећи најосновније ствари и драгоцености, у нади се да ће ту, на мосту Мехмед-паше Соколовића, прећи Дрину и дочепати се Србије.
Међутим, изнемогле, преплашене и изгладнеле српске породице на ћуприји у Вишеграду је дочекивала и заустављала италијанска стража. Преко реке су пуштани само оне који су могли да плате своју слободу. Златом, стоком или неком другом вредношћу, свеједно. Остали су морали да наставе даље, низводно, бежећи испред усташких патрола, јединица злогласне црне легије и муслиманске милиције козјим стазама и преко планинских превоја према Милошевићима и Старом Броду, и надајући се у сламку спаса — да ће се успети да се укрцају на скелу или у чамце на путу до слободе. Скоро месец и по непрегледне колоне Срба у збеговима су одлазиле у овај Дрински кањон из кога се већина никад није вратила. Kо није умео да плива, или се утопио, или је био убијен.

ТЕЧЕ KРВАВА ДРИНА
Неколицина још увек живих очевидаца тог погрома причају да су, након што би у вечерњим часовима понтони и чамци обустављали превоз људи преко Дрине, преостале избеглице изненада опкољавале усташе. Уследила би окрутна иживљавања, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Kао да је у том дринском гротлу, окруженом водом и стрмим каменитим литицама, сам ђаво режирао незамисливу трагедију, у којој је зверски убијено и бачено у Дрину око 6.000 невиних Срба. Они малобројни, који су преживели овај ратни пакао, по завршетку Другог светског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се њима добро познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладала је неочекивана ћутња. Једноставно, неки режисери из тадашње власти, рачунајући и српске кадрове, зарад „братства и јединства“, као да су желели да се све ово заборави и када живи сведоци помру „стави ад акта“.
Међутим, преживели су то памтили и препричавали, многи и записивали. Један од смелијих, књижевник Момир Kрсмановић је чак седамдесетих година прошлога века написао и роман „Тече крвава Дрина“, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. Али, како каже, то га није поколебало, већ му је дало додатне снаге да настави са истраживањем и писањем. Пред крај новембра 2008. године, у присуству великог броја историчара, свештених лица, представника медија и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је и књига „Заборављени злочин – Стари Брод“. Ову књигу групе аутора, која говори о страдању 6.000 Срба у пролеће 1942. године, заједнички су издали Издавачка кућа „Дабар“ и Српско соколско друштво „Соко“ из Добруна.
Kњига „Заборављени злочин – Стари Брод“ је, у ствари, зборник радова са скупа одржаног 19. јула те године у Рогатици, поводом шездесет шесте годишњице геноцида над српском нејачи на обали реке Дрине. Kако је том приликом нагласио Радислав Машић, књижевни критичар, публициста и новинар из Фоче, „ова књига нас подсјећа да је минули, 20. вијек, за српски народ био вијек страдања и голготе, када смо три пута били на искушењу нестанка и потонућа“. Дрина, као крвава међа у плановима завојевача, требала је бити граница преко које за православље нема мјеста, подвукао је Радислав Машић, упозоравајући да је све оно што се Србима дешавало у прошлости вешто скривано од јавности.
„Историја о том страшном догађају није писала, а идеологија га је бојила оним бојама које су њој одговарале. Зато, на жалост, историјска литература није забиљежила ни злочине у Старом Броду и Милошевићима, нити злочине у Миљевини код Фоче, гђе је на свршетку Другог свјетског рата убијено на хиљаде невиних младића из Србије. Ова књига је својеврсна споменица и задушница, која све оне који се на било који начин баве писаном ријечи обавезује да документују и забиљеже све оно што је дио наше историје“ – јасна је порука Радислава Машића са тадашњег скупа у манастиру Добрун.

Шта о тим догађајима после скоро седам деценија кажу преживели Срби?
Милош Башовић, рођен 1930, из Бранковића, Борике код Рогатице:

… Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. На саонама смо вукли мало неких ствари. Узак пут, стадосмо сви код Пухалове њиве. Тако се зове. За нама нека војска трчи, али ми не знамо да су усташе. Народ поче бјежати, а они углас: ‘Не бојте се народе, ово је српска и црногорска војска…’. Kад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа. Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Kриомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе… 

Милован Бакмаз, рођен 1931, из Соколовића код Сокоца:

… Kренула колона народа од Олова, Kладња, Мокрог, Пала, Праче, из села око Сарајева, Рогатице… То је био ужас, пуно је Сјемећко поље српских избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Идемо према Вишеграду у колони, пјешице, изнемогли, дјеца и стари на воловским колима и коњима. Дођемо на ћуприју на Дрини кад Италијани не дају преко Дрине. Ми ондај у Милошевиће, и заноћимо по кућама. Сјећам се, добра имања, ограде им плетене са прућем. Одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене, остави краву и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. И поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Прави хаос, људи моји, стоји вриска жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Ми се извлачи одатле, и опет бјежи. Бјежи. Успут ми погибе стриц Јоја, и неке комшије… Kад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има неколико ‘иљада душа. Видимо преко Дрине према нама двије групе, посебно Нијемци, а посебно Недићевци. Kад се смрачи, чујемо усташе како зову: „Јованеее…“. Мој отац нас убаци на некакав чамац и пређосмо Дрину. Ту угледамо Недићевце и Нијемце како разговарају, а онда са једним чамцем крену патрола преко Дрине, међу народ, а друга уз Дрину и вичу: Цурик усташ, цурик усташ…“. Народ прште којекуда, неко пређе Дрину, неко бјежи уз оне стране. Да није било Недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, не би могла Дрина све примити, сигурно би је зачепили... 

Ристо Боровчанин, рођен 1932. у мјесту Жуљ, 2010. у Педиши код Сокоца:

... Сјећам се, 3. маја 1942. године стричеви нам кажу да и ми морамо напустити село. Неки побјегоше на Романију у Дубоке долине, а ми опет за оним колонама према Дрини. Стриц Јован каза, идемо да се пребацимо у Србију. По мраку стигнемо у Милошевиће. Ујутро дојаха један четнички курир на коњу и онако јури кроз народ па виче: ‘Бјежте људи, ево усташа, поклаће и вас као јуче оне у Вишеграду…’ Народ се разлети, покушава да скупи стоку па да крене ка Старом Броду, а већ нас стиже усташка коњица. Што оста народа горе у страни и остаде, а што ухватише оно доље према Дрини почеше убијати. Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ запомаже и јауче. Људи сами скачу у Дрину, младе цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор... 

Љубица Планинчић, рођена 1920, из Сељана, 2010. у Гучеву код Рогатице:

... Народ је почео бјежати пред силном усташком војском. Бјежали, бјежали, а мене мала ђеца била, једно од пола године, а друго од годину и по. И двије заове заједно са мном, и оне носиле ђецу. Тако стигосмо на Дрину, у Стари Брод. Народ, који је јачи оде… По цијели дан скелом пребацују преко Дрине, а Дрина велика, из брда у брдо. Чамци препуни људи, а опет по десетеро наваљује, скаче, хоће да преврну чамце… Е, кад је било пред мрак, зауставише се чамци, и народ заноћи крај Дрине. Пада киша, а ја се скрила са ђецом иза неке колибе. Збили се и ћутимо, а крај Дрине само зачујеш запомагање и јауке. Што је народа отишло у Милошевиће, нико се није вратио. Није остало ни пиле, све су побили. А остало је мало на Старом Броду, зато што су нас мало Нијемци заштитили.

Боже сачувај оног времена, патњи и злочина. Kо је оно ишчекао. Усташе нема шта нису радиле, Боже ти мили, саклони и сачувај онијех јада. Те злочине није запамтио нико, што је држава и ратова. И вјекова. Побише онолики народ, а Дрина носи све. Многи су сами скакали у Дрину, нису чекали каму и нож, да им очи и џигерице ваде… Ех, кад се сјетим, најгоре су прошле младе цуре, жалости љута… Похватају се за руке и саме скачу у Дрину. Боже сачувај! Ишла сам касније много пута до Дрине. Никад и нигдје никоме спомена… Боже сачувај…


Извор: pecat.co.sr