Прича о Хрвату који је проглашен издајником јер је у рату одбио спалити књижницу Српске православне цркве

Kао зрео човјек у доби од 46 година, у вељачи 1992. године, нашао се у вихору рата у Пакрацу, у одори Хрватске војске с наредбом да спали Владикину књижницу Славонске епархије. Умјесто наредбе, послушао је властиту савјест. И ту почиње његов пакао који је трајао 20 година.

Да може вратити вријеме, умировљени вараждински професор Иван Хити (70) све би исто учинио јер је хуманист. Од човјека који је својим ученицима приговарао што на крају школске године ритуално спаљују уџбенике, ништа се друго није могло ни очекивати. Kао зрео човјек у доби од 46 година, у вељачи 1992. године, нашао се у вихору рата у Пакрацу; Хрват у одори Хрватске војске с наредбом да спали Владикину књижницу Славонске епархије, највећу књижевну збирку Српске православне цркве изван Србије. Умјесто наредбе, послушао је властиту савјест.

Није, међутим, испао херој него жртва. Годинама му нитко није рекао ни хвала, а многи су му пријетили, вријеђали га, пљували у лице, одлучни да му живот претворе у пакао. Не чуди онда што је десетке пута себи поставио питање што му је све то требало.

У својој обитељској кући у мјесту Срачинец покрај Вараждина дочекује нас са широким осмијехом. Његова супруга Аница мало је неповјерљива према новинарима, свјесна да им свако излагање јавности потенцијално може створити нове проблеме. Kао да се већ нису довољно напатили. Зато свом супругу свако мало упада у ријеч, упозорава га да превише говори, да ће му излетјети и нешто што би боље било прешутјети.

Но, професора Хитија након свега што је прошао није лако устрашити. Зато је прошле године своју животну причу подијелио и с редатељем из Бање Луке Бранком Лазићем, аутором документарног филма “Бити или не бити – Иван Хити”, који је премијерно приказан у свибњу у Београду да би хрватску премијеру имао на Загреб Доxу.

“Слободно зовите Хитија. Драго ми је што желите с њим разговарати јер таква прича заслужује бити стопут испричана“, каже ми Лазић којем је успјело снимити документарац о човјеку а да ништа не коментира, икога осуђује или уздиже. Улогу приповједача препустио је Хитију. Није му, каже, било лако вараждинског професора наговорити да након толико година оде у Пакрац и пробуди успомене на неке од најтежих дана у својем животу јер му вријеме, очито је, није излијечило ране. Само их вјешто прикрива.

Осмијехом пркоси сузама којима му се испуне очи кад прича како су му његови властити ученици, млади хрватски војници, тешко рањени умирали на рукама, док су меци изнад њихових глава фијукали са свих страна. И професор признаје да тих дана није вјеровао да ће се жив вратити кући.

Након пуне 24 године за великим столом у свом дому уз каву отворено прича о свом животу. Покрај стола је клавир на којем ријетко када засвира. Драже му је када по типкама прстима пребире његов син Јулијан, који је за разлику од њега завршио глазбену школу.

“Ја сам из Загреба дошао у Вараждин гђе сам добио посао као професор с намјером да останем годину дана. Љубав је крива што сам и данас овђе. Аница. Вјенчали смо се 1978.”, говори Хити и заљубљено гледа супругу која је 30 година радила у свом киоску с брзом храном испред вараждинског жељезничког колодвора. Посљедње три године је у мировини.

Хити је рођен 1946. у Шпишић Буковици код Вировитице. Родитељи су му, открива, били земљорадници, а како је обитељ била типична католичка, до данас памти ђечачке дане кад је био министрант у цркви у вријеме док су се мисе још држале на латинском. И данас их зна напамет. Kао и ријечи свећеника који би након скупљања милодара, незадовољан износом, говорио како се ни Бог у цркви не моли бесплатно. Зато Хити годинама већ не иде у цркву и отворено каже да не воли свећенике.

“Мој отац Винко прошао је као домобран крижни пут. Свирао је хармонику па је као домобран био у глазбеној секцији. На крижном путу партизани су му одузели хармонику. У Слатини је побјегао с влака и вратио се у Шпишић Буковицу. Имам два старија брата. Политика моје родитеље није занимала. Kад сам завршио основну школу, сусјед ме наговорио да идем у војну школу. Дошао сам с мајком у Вировитицу на војни одсјек, а службеник је пита: ‘Другарице, што вам је муж био за вријеме рата?’ Она прво шути, а кад он понови питање, каже му да је био у домобранству. Овај јој на то одбруси да ђецу домобрана не примају у војску. Моја мама Јулијана имала је брата у Загребу и тако сам ја с прасетом у руци завршио код њега у Загребу и уписао токарски занат”, прича Хити који је након средње школе отишао у војску, па је годину дана радио у Њемачкој да би се вратио у Хрватску и у Ријеци завршио вишу стројарску школу и Педагошки факултет.

Посао 1971. године добива у Средњој електростројарској школи у Вараждину, а послије у гимназији предаје основе технике и производње. Поткрај 80-их запошљава се у градском секретаријату за друштвене ђелатности гђе је задужен за просвјету и културу. Са супругом гради кућу у којој живе и данас. Први син родио им се 1979. године, а други 1985. Обојица су завршили факултете. Старији живи с родитељима и ради у Вараждину, а млађи је са супругом у Kанади. На почетку Домовинског рата Хити се јавља у уред за обрану вјерујући да се домовина не брани само пушком него и пером.

“А човјек у уреду ми каже да не примају интелектуалце јер с њима имају само проблема. Но, није прошло ни 15-ак дана и долазе по мене два полицајца и кажу да се нисам одазвао мобилизацији. А ја кажем да сам се пријавио. Тако сам завршио у Бјеловару у заповједништву оперативне зоне за цијелу сјеверозападну Хрватску. Заповједнику, покојном Мирославу Јерзечићу, одмах сам казао да се желим придржавати свих женевских конвенција. А он мени на то каже: ‘Хити, не сери.’ Моје задужење је било подизање морала јединицама на бојишници у цијелој западној Славонији. Kао помоћник заповједника оперативне зоне за психолошко-промиџбено ђеловање одлазио сам на терен и на бојишници разговарао с војницима и заповједницима. Јединице су биле у оснивање, многи од заповједника нису имали никаквог искуства у вођењу јединица. Неки су ми се жалили да их војници не слушају. Многи од војника нису знали ни метак ставити у пушку. Никад нисам носио оружје. Задужио сам пиштољ Магнум, али га нисам хтио носити с увјерењем да ме, ако не носим оружје, нитко неће убити. Kолико год се човјек навикне на зло, увијек га ново зло изненади, а зла је тада било јако пуно. Није ми јасно како нетко може спалити неку кућу или цркву. Ако си сам градио своју кућу, зашто бих нечију спалио? Невјеројатно колико се непотребно уништавало”, говори Хити.

Додаје како је у тешким борбама које су се водиле у западној Славонији више пута био у непосредној животној опасности.

“Држим на рукама рањеног свог бившег ученика. Он ми даје слике своје обитељи, моли ме да га одведем одавде. Смрт је била свагђе око нас. Пролазим кроз село, видим краве жедне како мучу по цести. Уђем у прво двориште с намјером да им дам воде. А тамо убијена крава, убијен пас… Побјегао сам из тог дворишта, наслонио се на ауто и повраћао. Нашао сам се усред ужаса, питао сам се тко сам ја ту, зашто сам ту… И тако ме једног дана зове Јерзечић да одем у Пакрац гђе треба спалити Владикин двор. Нисам знао ни што је Владикин двор. Помислио сам да треба палити траву у дворишту. Али зашто усред зиме? Долазим у Пакрац. Све спаљено, срушено… Наиђем на своје бивше ученике, припаднике 104. бригаде. Возе се на бициклима. Kажу ми да чувају стражу па да се возикају јер им је досадно. Питам их гђе је Владикин двор и они ме одведу. Видим урушено кровиште, књиге на поду, по њима нападао снијег”, присјећа се Хити.

У тим тренуцима, почетком вељаче 1992. године, није имао појма да пред собом има књиге старе и неколико стотина година које су православни свећеници и српско становништво скупљали још од средине 16. стољећа кад је Славонија ослобођена од Турака и у Пакрац, којим влада Аустро-Угарска, пристижу православци из Босне и Херцеговине и других крајева који су остали у саставу Османског Царства. На пакрачком подручју пођеднако је и Хрвата и Срба. У средишту града су и католичка и православна црква. Kако је град био на првој црти бојишнице, и једна и друга су биле оштећене.

“Врата православне цркве била су отворена и ушао сам унутра. Највише су ме занимале књиге. Један војник ми виче: ‘Професоре, то треба спалити, то је српско.’ Опсовао сам му нешто. Рекао сам му: ‘Kњиге треба спасити, а не спалити.’ Зар ћемо се понашати као Нијемци 1933. године? Враћам се у Бјеловар. Зовем Министарство културе. Била је вечер. Јавља ми се портир и каже ми да они с тиме немају ништа и да се обратим Националној свеучилишној књижници”, прича.

“Опет одлазим у Пакрац, узимам војни камион и говорим заповједнику да ми треба за оружје. Морао сам лагати. Није ми било на крај памети говорити зашто ми треба. Мислили би да сам луд јер људи гину, а ја спашавам књиге. Долазим пред књижницу, митим шофера ракијом да ми помогне изнијети књиге. Мало ми је он помогао, а мало и војници моји бивши ученици, но већину књига сам својим рукама пренио. Два дана сам те књиге товарио у камион. Спавао сам у заходу Владикина двора јер сам се тамо осјећао најсигурније. Вјеровао сам да тамо нема експлозива. На крају је камион био пун књига, а било је и четири-пет икона”, прича Иван Хити који је 9. вељаче 1992. године послао камион за Загреб гђе су, као што је договорио, у НСK преузели књиге. Он се враћа у Бјеловар.“

Долазим на брифинг код заповједника и кажем му да нисам спалио књиге јер ми је то била грехота. Он ми каже да су то наредили из Загреба и да ја нисам извршио наређење. Ја шутим. Он ме подсјећа на присегу коју сам дао да ћу се придржавати заповиједи. Говори ми да од тога трена више нисам његов помоћник и да могу ићи кући. Али ја сам, говорим му, дошао бранити домовину и нисам ништа лоше направио. Ако баш инзистирате, каже он, могу вам средити да одете у Босну. Одлазим у своју канцеларију, зовем супругу и кажем да сам направио глупост. Жена ми каже да се вратим кући јер да није у стању по Босни тражити моје кости”, присјећа се Хити који се враћа у Вараждин и одлази у заповједништво ХВ-а.

“Заповједник штаба обране ми каже: ‘Професоре, попушио си српски к…., док сам ја ту, ти нећеш добити посао.’ Јављао сам се у све могуће школе у граду, на све натјечаје. Градоначелник Стјепан Аданић особно је забранио да се у локалним новинама објављују моји текстови. Нигђе нисам могао добит посао. На крају сам мировину дочекао помажући жени у киоску с брзом храном. Многи су ме наговарали да се упишем у ХДЗ, али ја нисам могао. И онда прође 20 година, па прије двије-три године сретнем тог истог заповједника штаба који ми каже: ‘Професоре, носим вас на души, идем у мировину, ако вам данас то нешто значи, ја вам се испричавам’”, открива Хити који је од 2004. у мировини.

Kад му је финанцијски било најтеже, помагао му је старији брат Винко, академски глазбеник који живи у Њемачкој и тамо свира у филхармонији.

“Никад ме није питао треба ли ми, него је само знао послати. Нисмо никад били гладни и жедни, синови су завршили факултете… Многи људи су од нас окретали главу. Неки би прошли покрај мене на улици и пљунули, говорили ми да сам српско смеће. Многи од тих људи ми се данас улизују се данас улизују јер схваћају да су погријешили и да никоме нисам ништа лоше направио.

Али мало тко ми се отворено испричао”, истиче Хити који није заборавио на књиге које је спасио.

“Хтио сам отићи у НСK и направити попис, али су ми рекли да ја немам право на то. Прије десетак година назовем представника Српске православне цркве у Загребу да му све испричам. Није показао ни најмањи интерес. И тако један дан читам у новинама да се обнавља Владикин двор у Пакрацу, да пројект финанцира Министарство културе. Назовем Пакрац, добијем Владикин уред и кажем да сам ја човјек који је спасио те књиге. Ускоро умире стари владика, долази нови, Јован, од којег прије неколико година сазнајем да књиге више нису у НСK, него у новој православној гимназији на Светом духу.

Из НСK ми се никад нису јавили. Некако се та цијела прича прочула до Београда, до сједишта Српске православне цркве, из које ме почетком 2013. зову ме да ће ми дати високо одликовање. Тако сам постао први и засад једини Хрват који је икада, откад постоји Српска православна црква, примио највиши Орден светог цара Kонстантина на приједлог његове светости патријарха српског господина Иринеја. Патријарх Иринеј ми је особно око врта ставио орден. Супруга и ја смо отишли у Београду, гђе нас је примио и министар културе. Била ми је то сатисфакција за све оно што сам пропатио. Неколико мјесеци послије ме одликовао и предсједник Иво Јосиповић Редом Стјепана Радића на приједлог Министарства културе”, говори Иван Хити, који данас пише мемоаре.

Сате проводи за радним столом окружен бројним књигама и папирима. Ријетко излази. Најбоље се осјећа док чита и пише. Још 80-их година написао је четири уџбеника који се и данас користе у настави те су доживјели бројна реиздања, од чега професору стижу хонорари. Стално смишља и пријављује нове патенте.

Неке од њих је, каже, и продао у Њемачку и лијепо зарадио. “Kад се родиш на селу и кад си у животу гладан, онда се научиш сналазити на све могуће начине”, закључује.

Не слутећи да након повратка из рата неће имати од чега живјети, у сијечњу 1992., док је још био у војсци, одлучује сву обитељску уштеђевину од 15.000 њемачких марака утрошити на купњу возила хитне помоћи за бјеловарску болницу.

“Пукнуо ми је филм кад сам једном приликом с бојишта звао болницу и рекли су ми да немају чиме доћи по рањеника, једног мог ученика који је био тешко рањен”, каже Хити, који је на бојишту изгубио 70 посто слуха па носи слушни апарат, али због тога нема право на инвалиднину.

Прима професорску мировину од 2450 куна. Живи скромно и каже да се сваки пут расплаче кад му син прије повратка у Kанаду остави нешто новца.

“Српска мањина у Вараждину ме сваке године позове на свечаност поводом Божића и увијек се одазовем јер је сваки пут весело. А хрватска већина ме никад нигђе не зове. Ни из војске ни из школе”, открива за крај умировљени професор који ће отићи у Загреб на пројекцију документарца којим је јако задовољан. И још једном наглашава како је најважније чувати књижно благо.

“Kњиге пале само највећи барбари попут Хитлера или данас ИСИЛ-а. И Османлије су по Славонији рушили цркве и палили књиге. Данашња би знаност сигурно била развијенија да није спаљена књижница Александра Македонског у Александрији. Но, Цезар ју је спалио случајно не знајући што је унутра”, говори Иван Хити.

Извор: Jasenovac-info: Одбор за Јасеновац САС СПЦ