Први усташки покољ Срба десио се у Гудовцу 28/29. априла 1941.

Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу.

Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза.

Поштовани и драги наши приjатељи, ево ипак ћу да извршим своjе обећање, да Вам опишем трагедиjу Гудовца и наше патње, иако тек данас, скоро годину дана после мог обећања.

Милан jе на трећи дан Ускрса, у уторник 22. априла 1941. на вече задржан у магистрату, затворен онде са осталим нашим Србима, адвокатима, трговцима, чиновницима, свештеницима, итд. Из магистрата су преведени после дан, два у пореску управу, камо смо им смели храну да носимо. После краћег задржавања тамо, преведени су у зграду гимназиjе, а уjутру рано, возом одвезени из Беловара, да нитко ниjе знао камо.

Отишла сам на полициjу да питам за мог брата, где jе одведен, али ме шеф полициjе Чукман, ниjе хтео да саслуша, већ ми jе казао, да он само са службеним особама говори, а никако са неслужбеним. Причали су по граду, да на полициjи говоре, да су сви Срби одведени у Мађарску, на Јанка Пусту, и да ће се усташе вежбати у пуцању на њима, а не на сликама, као што су пре атентата на поч. краља Александра. Нико ништа ниjе хтео да каже, већ се само причало, да ће сви бити убиjени. Отишла сам на Очвакотов да тамо питам, кад од хрв. цивилних власти нико ниjе хтео ништа да каже.

Немачки официр био jе врло учтив, кад сам му казала, да ми нитко од цивилних хрв. власти неће да одговори на питање где ми jе брат одведен. Он ми jе казао, да он не зна где су Срби из Беловара одведени, али да баш чека ауто, да се вози свом команданту у Згб. и да ће ми сутра уjутру казати лично, или послати поруку телефонски у Очвакотов нека дођем по одговор. Сутрадан jа баш полазим од куће око 8 ч., кад уђу у наш ходник неколико жена из Гудовца, све у црнини, све уплакане, и моле ме да са њима идем на нем. команду места да им тумачим молбу, да се њихови мужеви, синови, очеви, браћа и унуци, ископаjу са мртвилишта где су пре два дана убиjени и вапном посути, у три велика дубока jарка закопани. Плакале су ужасно, jаукале, бусале се у груди, а jа их у чуду гледам и не разумем ништа. Нитко у граду ниjе знао за ужас у Гудовцу. Нитко ниjе чуо ни пуцање митраљеза.

Кад су ми испричале, како jе дошао налог од општине, да сви Срби стариjи од 12 год. мораjу у Немачку на рад, и то одмах, да воз већ чека у Беловару, да понесу топла одела на пут, и нешто новца. И они да су сви пошли са општинским стражарима. Уjутро другог дана, дошли су поново од општине са двоjа кола, и тражили од жена да им мужеви траже сланине, шунке, хлеба и зимске капуте, jер jе jако захладило, а они jош чекаjу на станици у Беловару. Гудовчанке не смеjу нигде из села, jер jе Беловар блокиран сав од усташа, него ће им они, све то што су тражили, колима одвести. Једна Чехиња се смиловала, и шапнула jедноj Српкињи, нека ништа не даjу тим људима, да jе то све лаж са путовањем у Немачку, да су они на само Ружичало сви побиjени из митраљеза и на грудовачком мрциништу сахрањени.

Жене се онда преко ливада упуте у Беловар, али им тамо нису дали да сачекаjу кога од чиновника полициjе, већ су их терали, да мораjу сместа да се врате кућама своjим, да ће одговарати за то, што су дошле у град околишним стазама, а знале су, да jе забрањено улажење у град. Отишле су онда пред нем. команду места, jер им jе нетко са улице довикнуо, да оду тамо. И од нем. ком. места, стражари са магистрата терали су их, jер jе било забрањено, да уопште више од двоjе људи иду улицом.

Онда се реше жене да дођу до мене, да ме замоле, да им j а будем тумач код нем. команданта, да им се њихови побиjени мушкарци, закопаjу и превезу на гробље до цркве у селу Гудовцу. А сем тога, да су сви имали своjе документе код себе, многи и венчаницу, крсни лист, пасоше од коња коjи су узети за мобилизациjу, итд., сви да су понели новац, а неки сиромашниjи и позаjмили, па да се макар то врати, jер већина има деце, и сад су остале жене саме да се брину о свему. Још су молиле код хрв. пол. власти, да се оне узму у заштиту, jер им отворено прете, да ће идуће ноћи убити њих и њихову децу, и онда ће све да поделе између себе Хрвати. Казала сам им, да и сама идем на нем. ком. места, jер и Немци нису хтели ништа да кажу на полициjи, само да се разделе у мање групице, jер нам неће дати да идемо улицом све заjедно.

Кренуле смо и пред ком. места, видим истог официра коjи ми jе jуче казао да дођем по одговор, и он ми jе одмах казао, да jе моj брат и сви остали Беловарчани, сви да су одведени у фабрику Даницу у Копривницу. Питао jе, шта све те жене хоће. Казала сам му, да су дошле да ме замоле, да им будем тумач, и све испричала, шта су ме оне замолиле. Он jе тражио, да што брже оду из града, jер не сме никако да се изазове неко сакупљање света, а он иначе иде аутом у Гудовац, где се врши ископавање побиjених Срба, па ће тамо видети шта може за њих да учини. Оне су почеле да преклињу, да се не смеjу вратити саме у село, да ће њих и децу све побити, jер су ишле поред забране да траже помоћ у граду.

Немац jе казао, да се мора сваког часа да врати патрола коjу он чека, па да ће он послати за њима jедног воjника на бициклу, коjи ће их стићи, и отпратити у село. Жене су почеле да ме заклињу, да их не оставим саме, да пођем са њима и да им и даље будем тумач, jер оне се никако не могу споразумети са Немцима. А када ископа нем. воjна комисиjа све жртве гудовачке, па ако не дође одобрење од њих, да их пренесу на гробље код цркве, остаће им мртва тела на мрциништу. Пошла сам са њима, нисам имала душе, да их у тоj невољи оставим саме, иако сам се боjала, да ће Милан у Копривници да испашта, што jа сада чиним нашим женама. Молила сам се успут Богу, да нам Свевишњи буде свима у помоћи, а jа друкче не могу да радим, то jе наjмање што могу да будем од помоћи нашем несретном народу. И Бог наш jе свима помогао, десило се чудо. – У Гудовцу нису пустили жене да виде лешеве своjих милих и драгих. Официр нам jе казао, да jе призор тако ужасан, да он као мушкарац, коjи jе у Пољскоj видео ужасне ствари, не може да поднесе таj призор. Да су иначе све жртве опљачкане, многима скинута одела и ципеле, да неће ништа од вредности наћи.

За преношење мртвих код цркве, не да пристанак градски физик, jер прети опасност епидемиjе. Кад сам женама Српкињама то превела, оне су почеле да запомажу, да плачу, да си чупаjу косу, бациле се мени око врата и плакале, грлиле ме, заклињале, нека га молим у име њихово и њихове деце, да буду побиjени сахрањени код цркве. Кад jе официр видео сав таj очаj, казао jе, нека га сви причекамо 1/4 сата, он ће телефоном да разговара са своjим командантом у Загребу, и да му разложи сав таj очаj. После 1/4 сата се вратио аутом и казао, да jе одобрено, да се све невине жртве сахране код цркве. Мене jе казнио интернирањем у кући шеф полициjе Чукман, за то, што сам „врло опасна особа по Н.Д.Х.“ Како сам смела бити тумач женама из Гудовца, кад оне никако нису смеле да дођу у додир са нем. воjном власти. Нама у кућу послали су на становање нем. официра и 4 воjника.

И ту нам jе премилостиви Господ Бог био у помоћи. Немац се зачудио, да сам могла да будем интернирана зато, што сам ишла да помогнем оним сиротим женама. Сматрао jе то за понижење коjе jе учињено на њихов рачун. И да нам ни jедне речи ниjе казао унапред, ослободио jе Милана из „Данице“, jер га jе затражио за таоца немачког, коjи мора да стануjе у кући, а и сестру и мене огласио jе за немачке таоце. Кад му jе са полициjе jављено, да ће нас одвести у логор у „параилин“ као и остале Србе.

Па да ли ниjе истина, да су чудни путеви Господњи?

Не само што jе Милан као таоц, спашен смрти, него смо сви троjе, као нем. таоци, спасли се логора и били камионом са шегртима и фамилиjом нашег пок. брата Ђурице пребачени у Београд. А изнад свега jе милост Божиjа била свима нама у помоћи, jер су Немци онемогућили, да усташе даље убиjаjу у срп. селима наш свет. Више нигде у близини Беловара, нису усташе чиниле покоље. Овде у Београду сам чула, да су тако спашени и Срп. Капела, где jе требало ону ноћ, кад смо добили дозволу за сахрану побиjених Гудовчана, да сви мушки у Срп. Капели буду убиjени.
Искупила сам своjе обећање, иако мало касниjе него ли сам мислила. – Остаjте здраво и с Богом! Поздравља Вас у старом приjатељству,

Београд, 15. jула 1942.
Марта Б. Поповић

ПРВЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ
Поклане од стране Хрвата усташа
15-16 (28-29) априла 1941.г. у селу Гудовцу краj Беловара

Бранко Анага
Душан Велемир
Марко Анага
Гаjо Влаjнић,
Милутин Анага
Стеван Вучковић
Душан Бартоловић
Томо Вуjновић
Стеван Баусола
Никола Вуjчетић
Божо Бjелић
Миле Вукелић
Васо Боjчета
Ђуро Вуковић
Петар Боjчета
Стезан Вуксан
Емил Бота
Стеван Вуксан
Јован Бота
Јандриjа Гачеша
Миливоj Бота
Ђуро Грубачевић
Милош Бота
Михаило Груjић
Петар Бота
Никола Гвозденчевић
Пантелиjа Бошњаковић
Петар Гвозденчевић
Бранко Брзин свешт.
Јован Даничић
Илиjа Бруjић
Љубомир Даничић
Божо Бугариновић
Петар Даничић
Ђуро Бугариновић
Мирко Дерета
Бранко Булић
Емил Деспинић
Милан Булић
Петар Деспинић
Васо Деспотовић
Никола Кодић
Емил Деспотовић
Паjо Кодић
Бошко Дешић
Стеван Кодић
Душан Дешић
Стеван Кодић
Никола Добричевић
Васо Коноплић
Стеван Добричић
Стеван Коноплић
Емил Докић
Петар Косић
Јован Докић
Петар Косић
Никола Докић
Гвозден Ковач
Стеван Драгашевић
Озрен Ковач
Душан Дробић
Андриjа Латиновић
Душан Ђаковић
Андриjа Латиновић
Никола Ђурђевић
Стеван Ленаjић
Никола Ђурђевић
Никола Мадашевић
Живко Житић
Ђуро Маргетић
Јован Житић
Емил Маргетић
Никола Житић
Стеван Маргетић
Петар Зрнић
Гоjко Миjакић
Милош Ивановић
Никола Миjакић
Новица Ивановић
Јован Миљуш
Петар Ивановић
Јован Миљуш
Стеван Ивановић, учитељ
Ђуро Мисирача „Ђаjа“
Петар Ивановић
Милутин Мисирача „Ђаjа“
Васо Јакић
Милан Мисирача
Јандриjа Јакић
Никола Мородолац
Милан Јакић
Ђуро Обрановић
Стеван Јакић
Јован Обрановић
Васо Јанић
Марко Обрановић
Ђуро Јанковић
Милан Обрановић
Илиjа Јарић
Паjо Обрановић
Божо Јарић
Емил Обрановић
Никола Јарић
Божо Павловић
Јован Јаничић
Милан Павловић
Никола Јелић
Младен Павловић
Петар Јелић
Никола Павловић
Стеван Јелић
Пантелиjа Павловић
Стеван Јовичевић
Милан Пожежанац
Ђуро Кодић
Никола Пожежанац
Емил Кодић
Дамjан Поповић
Милан Кодић
Ђуро Поповић
Милош Кодић
Саво Поповић
Милутин Кодић
Милан Поханек, Чех
Никола Кодић
Ђуро Предоjевић
Бранко Предоjевић
Душан Предраговић
Емил Предраговић
Илиjа Предраговић
Петар Предраговић
Радован Предраговић
Стеван Предраговић
Стеван Предраговић
Чедо Пруговац
Бранко Радешевић
Стеван Радељевић
Цвиjо Радивоjша
Милан Радотић
Стеван Радотић
Милан Радовановић
Милош Радуjковић
Васо Раjић
Гаjо Раjић
Јован Рашета
Милан Раjић
Петар Саболић
Стеван Саболић
Емил Савић
Бошко Секулић
Милош Секулић
Петар Секулић
Стоjан Секулић
Ђуро Селаковић
Игњатиjе Сењан
Буде Скакавац
Јован Сладоjевић
Драган Срдић
Емил Станчић
Милош Станчић
Владимир Стиjепић
Милош Стиjепић
Никола Стиjепић
Саво Стрика
Васо Тодоровић
Бранко Тољевић
Петар Тољевић
Стеван Тољевић
Ђуро Томић
Васо Томић
Срђан Томић
Стеван Томић
Стеван Томић
Јован Томић
Лука Хинић
Милан Хинић
Петар Цигановић
Васо Цвиjетић
Никола Цвиjетић
Васо Чачуга
Дане Чуић
Душан Чуић
Миле Чуjић
Милан Чурчиjа
Миле Чурчић
Јован Шаjновић
Никола Шаjновић
Стеван Шаjновић
Лука Шакић
Бошко Шиљак
Милорад Шиљак, богослов
Томо Шиљак, лугар
Милош Шиљак, звонар
Љубан Швагоња
Саставио Миладин В. Вуjановић
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Писмо jедног свједока професору и протоjереjу Радославу Груjићу (у његовоj архиви).

Извор: АТАНАСИЈЕ ЈЕВТИЋ: ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА – ПУТНИ ЗАПИСИ, Прилог 7.