СВЈЕДОЧЕЊА: Свједочење Милице Матић из Дивосела

Милица Матић, рођена Почуча из Дивосела записала jе потресну, истиниту причу, казивање своjе маjке Мариjе Почуча, Вуjканове коjа jе са 75 своjих комшиjа Дивосељана бачена у Јарчjу jаму на сjеверном диjелу Велебита 06.08.1941. године у вриjеме покоља српског народа у Дивоселу.

Јарчjа jама jе jедна од броjних крашких поjава изнад засеока Аланак /Аланак – топоним Оланак/ у засеоку Велики краj – Дивосело. Јама jе доста дубока, а издубиле су jе надземне и подземне воде, коjима jе оваj краj обиловао од риjечних буjица до отапања сниjега са Велебита. Хрватске усташе /у служби политике НДХ/, знале су за ову jаму посредством Хрвата коjи су живjели на Аланку, а и сами су били из оближњих хрватских села, па им jе Велебит био добро познат.

У „прочешљавању“ Велебита у вриjеме покоља у Дивоселу 05. аугуста 1941. године, усташе су скупили око стотињак Дивосељана /остатак незакланог народа коjи jе пронађен сакривен по шумарцима и вододеринама, углавном жена и дjеце и повели их на „пут спаса“ на Аланак. Језива сjећања из овога пакла, испричали су десеторица преживjелих, коjи су се успjели извући из Јарчjе jаме и преживjети оваj злочин, како би живима и историjи прениjели истину о паклу Јарчjе jаме и покоља у Крушковачама, у Дивоселу.

У Јарчjу jаму на Аланку, бачено jе 75 Дивосељана, 45 стариjих жена и мушкараца и 30 дjеце. Само jеданаесторо Дивосељана успjело се извући из Јарчjе jаме и преживjети оваj злочин, како би живима и историjи испричали истину о паклу, коjи се догодио Дивосељанима у Јарчjоj jами на Аланку а то су: Мариjа Почуча /супруга Милоша Вуjканова/, Мариjа Почуча /Мара Стакина, супруга Миће Почуче, Јандрина/, Јела Станић /супруга Јанка Станића, Луцкова, Сава Јерковић /Душанова/, Јово Рибар, /10 година, син Николе Рибара/, Миле Поткоњак – Ђоко, Пера Цвиjановић /Пера Цвиjина/, Милева Цвиjановић, Дмитар Цвиjановић – Цвиjо, Мара Вуjновић, Јања Вуjновић – Јањета /Куjичина/. Када се Дмитар Цвиjановић – Цвиjо, сав избоден баjонетама, извукао из jаме и покушао видjети гдjе се налазе, да се ориjентише, упао jе у усташку засjеду и одмах погубљен, тако да jе само десеторо преживjелих из овог мучилишта. Пред исповиjестима и потресним причама ових несрећних људи, што су се успjели извући из мучилишта Јарчjе jаме, мукама што су преживjели и видjели, блиjеде слике Дантеовог пакла.

Маjка Мариjа jе давно умрла /1997. године у Српским Моравицама код ћерке Милице/, остала су тужна сjећања, остало jе пусто Дивосело без народа, остала jе тужна исповиjест и сjећање jедне храбре жене, jедног великог човjека, сjећање на jедно вриjеме коjе jе било и прошло и коjе нажалост, jош увиjек траjе…

Нажалост, данас када човjек дође у Дивосело, има осjећаj да jе дошао у простор у коме jе вриjеме већ одавно стало… Ништа више ниjе као што jе било некада. Нема више колиjевке ни дjечjег плача, не чуjе се калача на бунару, кућни прагови зарасли у траву, мjесец путуjући на згаришта сjа…

Вjетрови и „олуjе“ брисали су трагове живота, остадоше угашена огњишта. Остале су слике злочина, коjе никада не блиjеде… Само слободарски орлови jетко закликћу изнад Дивосела, и вину се високо у небо, у висине…

Казивање Мариjе Почуче, Вуjканове, коjа jе била бачена у Јарчjу jаму, извукла се из ње и успjела преживjети, доносимо аутентично, управо онако како jе у своjоj исповиjести у позним годинама изниjела у своjим сjећањима.

Њено казивање записала jе ћерка Милица Почуча, /удата Матић/, и оставила историjи истине из Дивосела.

У своjоj исповиjести Мариjа jе говорила:

„ Бог ме jе спасио да свиjету причам гдjе сам била и што сам видjела“.

Уводни текст написао Миле Раjчевић, проф.

Да се не заборави…

У спомен моjим испаћеним родитељима Милошу и Мариjи

У спомен моjим драгим испаћеним Дивосељанима

У спомен селу Дивоселу

Вjечни мир у Јарчjу jаму баченим моjоj баки Милки, моjим сестрицама Милки и Душанки и брату Бранку.

Милица Матић, рођена Почуча.

„Ушла сам у баjту (тако се код нас звала љетна кухиња) и затекла маjку врло замишљену. Сjедила jе на кревету не марећи за неред око себе, а боре на челу дубоко су jоj се урезaле у старачко лице. Пришла сам jоj опрезно, како сам то увиjек чинила и упитала jе већ уобичаjено: „Мама, да ли Те што боли ?“. Одговорила ми jе: „Што би ме болило“, а исте оне боре остале су на челу и даље.

„Мама, нешто Ти jест, рекла сам, њежно jоj ставивши руку преко уских, мршавих рамена.

„Ниjе ми ништа“, одговорила jе и даље забринута, „али ми се не допада што се таj народ почео диjелити“. Хтjела сам да jоj одагнам те тешке мисли, и ступила сам с њом у диjалог. „Мама, све ће то бити добро“, рекла сам jоj. Народ се више не може подиjелити. Срби и Хрвати већ толико година живе заjедно, заjедно раде, друже се, помажу jедни другима. Заjедно светкуjу и сватуjу, удаjу се и жене. Дjецу рађаjу. Немогуће jе, рекла сам jоj, да се више икада понови 1941.година.

„Али, наставила jе она даље, мени се оваj Кузман не допада“.

„Коjи мама, Кузман, или можда мислиш на Туђмана ?“.

„Ма не допада ми се онаj што маше усташким барjацима и диjели народ. Јеси ли видjела оно у Сплиту ?. Колики се народ окупио око њега и пљешће му. А, Бога ми, не дивани он добро. Залуђуjе таj jадни народ и зло ће се догодити. Боjим се, дjецо, за вас. Не даj Боже, да се икада више догоди оно клање и убиjање какво jе било `41. А, богами, боjим се, поновиће се. Моjа кћерце, не води то доброме. Таj вражjи ХДЗ и Кузман залудили су свиjет и велико jе зло пред вратима свима нама“.

„Немоj, мама, све црно гледати. Биће то све добро“.

Дубоко сам размишљала и схватила сам да моjа маjка мисли на Туђмана и ХДЗ. Мама jе оштро реаговала. Схватила сам што то значи када jе моjа маjка говорила: „крив jе онаj ко диjели народ и уноси мржњу међу људе, ви то не можете схватити, коjи нисте то зло доживjели. Не даj Ти Боже, ни сањати, а камо ли проћи моjим стопама. Не даj Боже, ни наjвећем душманину да види како се кољу људи и дjеца, а не да и сам будеш клан и у jаме бацан“. Застала jе , очиjу навлажених сузама и додала:

„Дjецо моjа, ако видите да ћете пасти усташама у руке, сами себи судите, на било коjи начин“. Ту jоj jе задрхтао старачки глас. Погледале смо се без риjечи, разумjеле смо се без текста.

Иако нисам вjеровала моjоj маjци да jе могуће да се деси 41. година, десила се. Десило се да jе Дивосело поново спаљено, порушено и уништено, да су Дивосељани, мирни и доброћудни људи поново доживjели 1941. годину. Клање, убиjање, jаук и лелек достигао jе сваког оног ко jе остао на свом кућном прагу чекати судбину судњега дана.

Дивосело jе сравњено са земљом.

Велебит чува таjне своjих безданих jама, док његове гране шуме горке приче, горке судбине села Дивосела. Шуме ли можда и ону већ познату из 1941. године о маjци Мариjи Почучи, Мариjи Вуjкановоj, коjа jе „васкрсла“ из Јарчjе jаме на Аланку.

Године 41. и 91. приближиле су се по свом злу, а маjка Мариjа, данас протjерана са свога спаљеног огњишта, батрга свиjетом и под туђим крововима тражи топлину свога топлог огњишта. Мисли jоj се мотаjу око згаришта у Великом краjу у Дивоселу, у коjем се утрнуо њен осамдесет петогодишњи виjек. У краjичку ока окамењена суза, усне у грчу без осмjеха, лице смежурано и боре на челу скриваjу испаћену, старичину душу.

Испричаћу причу моjе маjке Мариjе, истиниту, до наjситниjег детаља, jер, говорила jе:

„Бог ме jе спасио да свиjету причам гдjе сам била, што сам видjела и што сам доживjела“.

Њена прича ниjе била довољно гласна. Била jе годинама затомљавана у њеним грудима, и о злу ниjе радо причала. Зато се ваљда и поновила. Па нека прича почне.

*

Дивосело. Прољеће 1941.године. У село су упале усташе. Заузеле су школу и народ из села присиљавали да им доносе храну. Затечени и избезумљени народ трпао jе пуне кошаре хране и носио усташама у школу. За узврат усташе су jаче тероризирале по селу и наређивале нека се људи одмах jаве у школу. Неискусан народ, ненавикнут на такве лажи и преваре и не знаjући што га чеке под велом неизвjесности, мео се по селу, не знаjући куд би са собом. Многи увjерени у своjу невиност одлучише се и кренуше пут до дивоселске школе. Они, коjи су отишли, нису се више вратили. Прогутала их jе њихова наивност, поубиjани су уз наjзвjерскиjа мучења. Усташе су и даље уз приjетње поручивали нека дођу и они други, jер jе и њима била намиjењена иста судбина. У школи су крварили мирни, добродушни, наивни Дивосељани, док су поред школске зграде шумили црни и биjели дудови по коjима су се ови људи као дjеца пењали, сладећи се њиховим плодовима.

Терор jе бивао све тежи, све jачи. Народ jе бjежао по шумама, скривао се гдjе jе ко знао и умио, jер се у кућама ниjе смjело заноћити. Усташе су бахато газиле и гњечиле jедно село, одводиле људе, благо, и односиле све што се одниjети могло. Уз тужно мукање крава, блеjање оваца и уз болећиво рзање коња одjекивала jе пjесма охолих усташа:

„Гони Полде jунице без шолде, нит их враћа, нит их коме плаћа“.

Народ у селу jе тужан, jадан и престрављен. Живот нам jе био страх, бjежање, скривање. Били смо jадни, под окрутним усташким режимом НДХ.

Тако jе потраjало све до осмог мjесеца. Усташе су одлучиле поклати српски народ Дивосела, етнички очистити, село спалити, збрисати са лица земље, а оно што се могло одвући, уграбити себи. Селом jе пукао глас: „Народе, бjежите, усташе поклаше“.

Освануо jе 2. аугуста 1941. године. Народ се узмео. Свако зна да некуд мора бjежати, а не зна камо ће, и куда ће.

Бjежи се.

Бjежи велико и мало, људи и стока. Све jе нагрнуло према Велебиту, према Крушковачама. Народ посрће, заплиће се у гране, дjеца плачу, падаjу, вриште.

Ја сам избjегла са свекрвом и троjе неjаке дjеце у збjег у Крушковаче, /локациjа између Дебеле главице и Височице/, гдjе се налазило много народа из Дивосела, Читлука и Орница. Пао jе мрак. Збили смо се jедно до другог у ову увалу подно Велебита и ту заноћили. Ноћ црна, тамна и неизвjесна притиснута тишином кроз коjу се чуло само дисање уснуле, измучене дjеце. Прострли смо им комадиће робе коjе смо у трку дохватили бjежећи из своjих кућа. То им jе била постеља. Ми одрасли, тек смо мало подриjемали, наслоњени свако о своjе дрво. Око нас тама, изнад нас голо небо, у нама страх, неизвjесност.

Ту смо остали и циjели други дан и другу ноћ. Заклон нам jе изгледао сигуран и ниjе се исплатило мицати и откривати положаj. Другу jе ноћ падала киша. И небо jе проплакало на биjеду нас паћеника. Било jе хладно. Мокри смо и покисли. Дjеца цвокоћу и плачу. Циjедимо оно мало покисле робе и навлачимо нањих, а и сами дршћемо од хладноће. Подвлачимо се испод крава свезаних у грмове, да из гладних животиња истиснемо коjу кап топлога млиjека и њиме окриjепимо неjач.

Са Велебита завиjа вjетар. Капи кише удараjу о лишће нашега крова и клизе уз тупе ударце на тло. Тмасти облаци, пуни кише, извиjаjу се из густих гудура Велебита, а глува тишина jезиве ноћи приjети и даље. И баш кад се поjави први цик зоре, кад се дан ухвати у коштац са тамом, од велебитске гудуре одби се jека пуцња пиштоља. За њим опали пушка, а потом по збjеговима стиснутим у увалама Велебита осуше митраљези. Пуцало jе на све стране. Дjеца се узвриштала, узjаукале жене, узмукала стока.

Грмио jе Велебит.

Митраљези штекћу и свуда око нас се забадаjу меци. Падаjу заjедно са откинутим гранама и изрешетаним лишћем. Проломили су се jезиви повици усташа: „Опколи, хватаj живе“.

Куда ћемо? Камо да бjежимо, што да радимо?

Дjеца се гураjу уз наше ноге, уза скуте, дршћу и плачу. Привиjамо уза се своjу неjач, а не знамо куда ћемо ни са собом ни са њима. Не плачем, не jаучем, али се тресем и зуби ми цвокоћу.

Кроз кишу метака пребацимо се у jедан оближњи jарак и ту опет стиснемо сви jедно уз друго. Било нас jе страх и дисати. Дан jе био дуг и неизвjестан. Киша jе престала падати и сунце се отимало испод облака. Кад jе подне превагнуло, зачуше се опори гласови и тешки топот чизама. Поjавише се усташе, опколише нас са свих страна и похваташе.

Уjака Николетину и jош неке мушкарце су одмах убили, а нас су одагнали у своj логор у Крушковаче, гдjе су прикупили све оне коjи су пронађени живи у шуми. Ту jе настао покољ и крваво оргиjање. Тукло се и убиjало чиме се стигло. Жртва jе бирана преме усташким прохтjевима за мучењем. Гледала сам своjим очима батинање, клање и мучење сваке врсте, а jа и дjеца од страха од земље одскачемо.

Сви коjи су били мало више рањени одмах су на мjесту убиjани.Ту су се частили и веселили се своjоj добро обављеноj работи. Тако су доводили свезани народ похватан по врлетима Велебита и славили. Усташке пjесме надjачавале су плач гладне и измучене дjеце. Сваког часа било нас jе више. До пред почитак сунца скупили су нас око сто двадасет жена и дjеце и око педесетак мушкараца. Сви мушкарци су били свезани.

Сумрак jе овио тужни Велебит и душу jе све теже притискала ноћ. Из логора су одвоjили мушкарце од жена и дjеце и све их побили. Нама су одржали говор. Питали су нас зашто смо бjежали из своjих кућа jер, рекоше да смо остали код кућа ништа нам се не би десило.

„За све зло су“, рекоше, „криви ваши људи jер се не покораваjу властима, а власти се мора покоравати ма каква она била. Тко jе прав ниjе требао бjежати од кућа, а онаj коме jе неко од синова, браће или мужева учинио нешто против ове државе нека зна да неће утећи. Сад вам jе код кућа све уништено. Видите ли колико jе ту народа погинуло. Све зато што сте бjежали“.

Јадним гласом заробљеника рекли смо да не знамо ко jе крив, само да видимо што се ради па смо морали бjежати. Дубоким гласом убице дрекну jедан: „Јесте ли икада упознали да власт коjа jе год дошла убиjа народ, jер што ће jоj земља ако нема народа“.

„Вечерас“, рече „идемо на Оланак, а сутра ћете добити обjаве и свак нека иде своjоj кући. Попишите робу и благо коjе вам jе пропало па дођите у Опћину и тамо ћете добити све. „Само“, криjештао jе даље, „добро пазите да не бисте написали нешто што вам ниjе пропало, jер ћете за то одговарати“.

Таj шупљи говор ниjе ми улиjевао ни трунка наде. Нисам га ни слушала. Тупи поглед упро ми негдjе у даљину, у далеку швапску земљу. Да ми jе макар Милош ту. Можда би лакше. Он jе jак и можда би отео, спасио дjецу. Или би можда и он већ био убиjен. Изнад мене надвио се тежак облак. Велебит се смркнуо и наjежио.

Криjешти онаj усташа и даље. Држи нам говор. Нисам га ни слушала jер сам знала, осjећала сам да све лаже.

Након одржаног говора пошли смо на Оланак. Усташа до усташе. Њих више од двиjе хиљаде прати нас стотињак jадних заробљеника. Понудише нам и кола па нека се повезе ко хоће. Четворо кола су се брзо напунила старим и изнемоглим народом па кренусмо на Оланак. Ја се нисам хтjела возити. Узели смо у нарамак jедно диjете jа, jедно свекрва, а мала петогодишња Милка тапкала jе полагано за нама. Десетак жена са дjецом посjедале су у кола коjа коњи донекле повукоше и ту стадоше. Наши коњи нису могли, или нису хтjели даље вући своj народ у jаму смрти. То усташе брзо риjешише. Поубиjаше људе, а заjедно с њима падоше и коњи. Мртви и полуживи лешеви попадоше с кола, а крв зали траву, закрвави локве подвелебитског пута. Хрпе биjедног људског меса остадоше у крвавим локвама, док колона продужи даље. Свако се копрцао у кошмару своjих мисли и своjих мука тражећи игдjе икакву кап наде. Обећаше да ће нас пустити своjим кућама.

Зашто их побише? Гдjе jе нестало педесетак људи што су их свезане довели у логор. Рекли су нам да су отпремљени на присилни рад. Можемо ли им вjеровати? Покушавамо, али сумња jе jача. Присилни рад? Видимо их поубиjане по опорим гудурама Велебита.

Корак по корак, колона иде. Клецава кољена, дрхтаве ноге. Дjеца измучена плачу, потежу нас за сукње, саплећу се око ногу. „Идемо кући“, вичу, „гладни смо“. Ишту воде, заплићу, посрћу, падаjу… Потежемо их за ручице као да их водимо на посластице, а не на клање. Силом хватамо мисли коjе се роjе нашим главама као мрави у разрушеном мравињаку. Присилни рад? Отпремили су наше људе у присилну смрт. А ми? Што ли нас чека у овим минутама коjе су пред нама?

Ево и Оланка. Шири се пред нама мрк и зао као и авет.

Уски сеоски путељци виjугаjући испод велебитског подножjа губе се и нестаjу у оланачким увалама. Велебитом jауче вjетар, повиjа стољетне букове гране. Фиjуче и Орљаком, а клона лагано клизи оланачким стазама. Корак по кора. Стопу по стопу ближе смрти.

Идемо… Камо…? Куда…? Идем ли у смрт?

И киша пада. Покисла чељад jедва вуче тешке ноге. Туче нас киша, биjе страва, прати безнађе. Падаjу и дjеца, хватаjу нам се за покисле скуте, устаjу и иду. Отегнуто, споро.

Биjедну покислу колону будно прате усташе веселећи се добро обављеном послу. Један се изненада продере: „Сjедните“. Сjедосмо. Испод нас мокра, црна земља, локве, блато, а уоколо нас у часу се скружи бодљикава жица. Ако jе jош и посљедња нада негдjе тињала, угаси се. Церекавим гласом прошкрипа jедан усташина: „Како вам се чини?“.

„Као ономе ко jе у неприлици“, чу се jедан танки женски глас. Смиjех и пошалице усташа испуњавале су оваj закутак усташког села Оланка. Одjекивале су громогласне усташке пjесме и свом тежином притискале патње ових сужњева. Велебит се тресао.

„Устаj“, стиже ново наређење. Устадосмо, а жица се стегну jаче. Уведоше нас у конобу Луке Стипина и забравише тешка врата. Мрак без икаквог трачка свjетлости, без наде. Глува jама мука и безнађа. У коноби Луке Стипина вриjеме jе стало. Зауставило се и оно заjедно са посљедњим jецаjем угушеним мраком конобе Луке Стипина. Нема гласа, нема плача ни jецаjа. Мук и мрак споjили се у jезу увучену у испаћену чељад. Покоjи уздах и болни jецаj, а онда полагани пипкаjући покрет по мраку.

Изнемогла дjеца се спуштаjу на голу земљу. Гладна су, мокра, дршћу од глади, хладноће, страха. Мрак постаjе све гушћи, ваздух се укиселио од покислих људских тиjела, блата. Пипкамо се, тражимо врата, тражимо пут у живот коjи jе стао у Лукиноj коноби.

У нарамку ми диjете отежало, друго вуче свекрва, а мала Милка зашутjела. Изнемогла и клонула к земљи Лукиног подрума. Попада и друга чељад у своjе блато под ногама. Два дана и двиjе ноћи споjише се овдjе у jедну црну вjечност.

Трећи дан отворише се врата и у конобу се доклати Милан Луке Стипина. Са собом донесе канџиjу па нас све измлати. Ниjе бирао старо ни младо, тукао jе jеднако нас и дjецу. Као раздражени пас режао jе: „Не даjте штенади (мислећи на дjецу) да скиче, jер људи (усташе) не могу спавати“.

Међу нама било jе и згодних, младих дjевоjака. Њих су изводили ван, силовали их на очиглед нас свих, измучили и гурнули натраг у конобу. На нама су се наслађивали тукући нас, а посебно су уживали гледаjући муке дjеце. Дjеца ишту воде, траже jести, гладна су. И донесе Милан Лукин канту свjеже, чисте воде. Дjеца гракнуше: „Воде, воде!“. Милан сваком дjетету пружи лончић, принесе му устима, али пити не даjе. Жедна дjечjа усташца зиjеваjући за лончићем, истежу издужене мршаве вратиће, моле капљицу воде, али лончић се у задњи час нагне и вода пролиjе у блато гдjе jе усташа задовољно jош мало погази ногама.

Једина искрица у овоме мраку била jе жена Павла Ивина. Та jе жена имала срца, имала jе душу и гануо jу jе плач гладне, измучене дjеце, па им jе, скриваjући се од осталих, дала сваком комадић круха. То им jе било све.

Кад су се усташе довољно насладиле нашим мукама, врата конобе су се широм отворила. Угледали смо крваво jутро новога дана. Построjили су нас и рекли да се спремамо за Госпић. Нисмо им вjеровали. Тек што смо пошли, окренуше нас у Велебит. Пред нама камени горостас, сив, магловит. Крвав.

Јарци, увале, стиjене, литице. Падамо, клецамо, дижемо се, идемо. Вучемо босу дjецу. Гране пуцаjу под ногама, а камење клизаво и оштро забада се у табане. Остаjу крвави трагови. Вjетар jури магловите облаке, сунце се сакрило. Велебит се накостриjешио на измучену чељад и чека.

Стигосмо до Дулера. Ево нас пред пећином. Из пећине су вириле бркље (окресано дрвеће са шиљцима) да би се на њих народ набадао и мучио.

К jами смо ишли сви, jедан до другога, а усташе око нас и никуда се ниjе могло побjећи. У колони нас jе било седамдесет осам.
„Сjедните“, наредио jе jедан усташа. Сjели смо. Посjедаше и дjеца. Нико ни риjечи. Замукли смо. Мала Милка приљубила се уза ме и нечуjно jеца.

Неjач у нарамку. Мали Бранко у моjему, а Душанка у свекрвином.

Нити плачу, нити се смиjу, нити вичу.

Пружаjу беспомоћно своjе ручице тражећи спас. Брадица им се скупља у грч и тресе се. Онда се иза нас искеси Ивуљ. Била му jе смjешна наша невоља. Сава Душанова скиде шал око главе, баци га на Ивуља и рече му: „На ти Ивуље шал, мени више неће требати“. Шал jе пао на тло гдjе су га згазиле крваве Ивуљове чизме.

С другог краjа продера се наjстрашниjи усташина, важно наређуjући заповиjед другоме: „ Ти ћеш их бости“. Затечени усташа рекао jе: „Нећу“.

Поновио jе: „Ти ћеш их клати“. Оваj jе заниjекано одговорио: “Ја их нећу ни бости ни клати. Ја то не могу“.

Други се jави: „Ја ћу их“.

Заповjедник прихвати и опет нареди ономе првом: „Ти ћеш их онда водити“.

Оваj му одговори: „Ја их нећу ни водит`. Ја их се нећу ни дотакнути“. Опет се jедан jави: „Ја ћу их“. Тако формираше групу за клање. Пред нама су бљескали ножеви. Били су свинути на врху. Прави кољачки.

Кренуше прве жртве. Свуда уоколо усташа до усташе. Њих двоjица зграбише прву жену, а друга двоjица другу. Два су чекала на рубу jаме играjући се дугачким кољачким ножевима. Приведоше jадну жену. Двоjица jе прегнуше, трећи засука рукаве и заби нож дубоко у леђа жене. Она jаукну. Усташа истегну крвави нож и настави тако jош пет, шест пута. Она двоjица jе одгурнуше и она се скотрља низ литицу у ждриjело jаме. Одзвањали су тупи ударци тиjела коjе jе настаjало у безданоj провалиjи. Низ дугачку оштрицу ножа слиjевале су густе капи крви.

Замрачило ми се.

Привлачим своjе троjе дjеце ближе себи. Чврсто их стежем, а низ лице цуре сузе. Плакала су и дjеца. Дави ме у грудима, стеже у врату. Дjеца вриште: „Мама, мама“. „Боже помози“, отимао се вапаj. И мали Бранко jе плакао. Иако jе свега неколико мjесеци кроз плач jе слагао своjе прве изговорене слогове у риjеч ма-ма. Чинило ми се да земља испод мене пропада.

Зграби ме усташа.

Један па други. Тешко сам се одваjала од земље на коjоj сам сjедила. Вуку ме. Ноге слабе и дрхтаве па клецаjу. Падаjу.

У нарамку ми мали Бранко, а Милка и Душанка држе се моjих скута. Дрхтавим рукама стежем своjу дjецу.

Не дам их.

Милка врисну. За њом и Душанка. Усташа удара ногом jедну па другу. Тешка усташка чизма ударала jе изнемоглу дjецу и одбацивала их као фудбалску лопту. Пред нама кољачи. Своjе омиљене алатке пребацуjу из руке у руку и поиграваjући се нестрпљиво очекуjу нову жртву. Чекаjу своjом оштрицом моjу неjач: Милку, Душанку и у нарамку ми малога Бранка. Опиремо се. Чупамо се из оштрих канџа наjкрвавиjих звиjери, али се ишчупати не могосмо.

Плачемо. Страшно jе.

Дjечjи плач проломио се у овим тешким канџама у врисак и утопио се у каменим литицама суморнога Велебита. Сунце се сакрило, скаменило се од ужаса и не гриjе више. Из дубине безданога ждриjела дрхте jецаjи.

Пред нама jама. Смрт.

Бранко врисну. Грчевитим стиском снажне шапе зграби га усташа и истргну из мог дрхтавог загрљаjа. Из груди ми се изви крик бола. Бранка ми отеше. Усташка ножина заби се у стомачић петомjесечног дjетета. Без имало сустезања изви усташа ножину с набоденим дjететом високо у ваздух и тресну о литицу.

Разби диjете. Ни трепнуо ниjе.

Скотрља се моj Бранко низ ждриjело Јарчjе jаме и нестаде у дубини њене провалиjе. На каменоj литици остаде jош jедна флека крви. Опет ми се замрачи пред очима, али осjећам Милку и Душанку. Вучем их к себи. Низ рукаве кољача цури крв. Крв мога Бранка. Зграбише Душанку па Милку. Чуjем врисак jедне па друге. Урлик се провали. Оте се из моjих сломљених груди. Оштар убод забоде се у моjа леђа, затим други, трећи…седми.

Након седмог убода отиснуше ме крвавим трагом моjе заклане неjачи.

У jами сам. Јама смрти. Дочекале су ме на бркље набодене жртве. Уставила сам се на jедноj косоj литици и на народу коjи jе стењао у мукама. Пала сам у сjедећи положаj, леђима наслоњена на стиjену. Ноге су ми до кољена пропале кроз народ. Поглед ми окренут равно ка усташама. Нисам изгубила свиjест. Сjедила сам као да се одмарам послиjе неког тешког посла. Ране не боле, туге нема, страха нема, а жива сам. Сjедим и гледам крвава злодjела разjарених кољача. Погледом пребирем по народу. Тражим и своjе. Милку, Душанку, малога Бранка, гледам за свекрву.

Нема их. Не видим их.

Унутра велики jаук. Видjела сам покоjну Јекицу. Бркље jоj ухватиле ноге и она jе висила главом окренутом према доља. Викала jе: „Вуците ме, вуците ме“.

Ту су и три цурице Саре Милана Шимина. Сjеде. Ухваћене су им ноге у бркље. Плачу и запомажу: „Спаси нас, тета. Спаси нас, тета“. Цвиле беспомоћна дjеца и ламатаjу ручицама.

Дечкић Никше Маркићева скаче по народу и панично зове: „О мама, о мама. О тата. Спасите ме“.

Иза мене, на рубу пећине остало jе jош десетак жена. Када су све приклали, поклали и побацали у jаму, њихов посао jош ниjе био завршен. Остали дио посла обављали су пjеваjући усташке пjесме. У пећину су испалили десетак метака, пет их jе ударило у литицу мени изнад главе. Потом су бацали камење коjе се задиjевало у народ свуда око мене. Мене ниjе погодио ни метак ни камен. Прескакало jе преко мене с литице на литицу, задиjевало се у народ и одзвањало у бездану испод мене. Кад jе то било готово, неколико усташа jе стало на руб пећине и помокрили се, а потом jе однекуд долетjела дугачка зашиљена бркља и убола се у народ покраj мене.

Горе се све стишало, а у jами се чуо jаук, кукњава, лелек и запомагање.

Народ измиjешан у кашу.

Има наjвише мртвих, има полуживих и оних коjе гуши посљедњи мртвачки хропац.

Сви крвави. Ране се разjежиле. Виси jадно људско месо. Мотамо се jедни око других, хватамо у грчу, крваримо.

Кроз jаук одраслих циче дjеца, плачу, дозиваjу.

Нема помоћи.

Овдjе нико никоме помоћи не може. Свако носи своjе претешко бреме.

Тражим своjу дjецу. Слушам плачу ли, зову ли.

Нема их.

Њихов плач нестао jе кроз посљедњи мртвачки хропац. Слушам и даље. Тражим. Завируjем. Гледам што се збива горе над jамом. Чини ми се, и горе нема никога. Све jе утихнуло. Усташе обавиле посао па се разишле.

Журе на нове задатке, нове „хероjске подвиге“.

Поглед ми се пропињао уз бркљу чиjи jе врх сезао до руба jаме. Улазни отвор jаме био jе промjера око метар и пол. Ждриjело jаме мало се ширило баш на томе мjесту гдjе сам jа сjедила. Дно jаме нисам могла видjети jер су испод мене биле испрепречене бркље по коjима jе био назадиjеван народ. Неко jе главом био окренут према горе, неко према доље, неко се закачио за бркљу просутим цриjевима, неко комадићима одjеће или меса. Миjешали се живо и мртво, крв, блато, гласни jауци и тихи jецаjи.

Смрди усирена крв.

Завируjем по народу. Гдjе су моjи Милка, Душанка, гдjе ми jе мали Бранко? Види ли се свекрва Милка? Не видим никога, или их можда не препознаjем у овоj крви. Пипам своjе ране.

Боле. Разjежиле се.

Развежем заслон, своjу црну прегачу , и њоме чврсто повежем своjа избодена леђа…

„Аjдемо народе, ван ко може!“, рекла сам.

Нико ми не одговара ништа. Мртви ме нису чули, а живи су мислили да бунцам. Али, jа нисам бунцала. Окретала сам главу око себе и гледала масу покланог и прикланог народа.

Поновила сам jош неколико пута, ко може нека иде ван. Нико ми не одговара ништа, jедино цурица Саве Брањине прихвати моj позив и рече: „Тета, води и мене ван. Узми ме, тета!“. Молила jе болећиво.

Још сам jедном погледом потражила своjе наjмилиjе, опипала себе. Како су бацали народ, ноге су ми до кољена биле затрпане. Једну по jедну jедва сам извукла. Видим, жива сам.

“Ја идем“, рекла сам и полагано се устала. Осjетила сам мрак пред очима, тежину у циjелом тиjелу, и пала сам у несвиjест. Кад сам се освиjестила, била сам на дну jаме. Изнад мене дуга колона мртваца. Притишћу ме jеком, jауком. Притишће ме неприjатна и ледена jама.

Дубоко jе ово моjе црно подземље.

Сjедим на дну jаме. Мисли се роjе без реда. Чини ми се да ме дjеца зову, да плачу. Устанем, али ми се свиjест поново помути, замрачи се и изгубим се. Кад сам се поново освиjестила, лежала сам на дну Јарчjе jаме.

Дубина, мрак и безнађе.

Изнад мене мртви људи, изнад мене циjели Велебит. Навалило се свом тежином на моjе крваве ране. Падала сам и подизала се.

Мало сам полежала, да починем, а онда устала и кренула на далек и неизвjестан пут. Још сам мало притегнула прегачу преко избодених леђа и закорачила на прву степеницу. Први огранак бркље jе издржао. Издржали смо и jа и он. Низ бркље су висили мртваци, руке, ноге, комади одjеће. Ухватила сам се чврсто за руку jеднога од њих и као уз коноп полако се узвукла за jош jедан огранак. Па jош jедан. Опет бркља, рука, нога, мртвац.

Ишло jе. Вукла сам се сва крвава, мокра.

Дохватила сам jедне ноге коjе су висиле низ бркљу и повукла.

„Не вуци“, простењао jе исцрпљени глас jедне жене.

„Не вуци, паде то све по нама“, простења и друга.

Нисам се освртала. Вукла сам и полако се узвлачила. Вукла сам своjе тешко тиjело према зраци пригушене свjетлости.

Испод мене, длаку по длаку остаjали су jауци, умирући издисаjи и хропци, а испред мене полагано jе расла нада. Довукла сам се до исте оне литице и сjела. Низ лице ми jе цурио хладан зноj. У каши крви и меса тражим своjу дjецу. Нисам их могла пронаћи. Пребирем по лешевима и тражим их. Бришем крв са блиjедих лица заклане дjеце и у свакоме тражим њих. Чини ми се да плачу, али то jе онаj плач испод ножа.

Посљедњи, горе, изнад литице.

Заустављам руку у меснатоj хрпи jер опазих Душанку. Краjичком заслона jоj обришем крваво лице. Покренух jоj мртву главу и кроз закољак потече усирена дjечjа крв. У хрпи меса нашла сам и Милку и Бранков приглавчић.

Њега нисам могла наћи.

Мртве сестре сам положила jедну поред друге и преко уморних ногу спустила крваве руке.

Испод мене се комеша људско месо. У jами тешка запара. У мени кипи бол, сjедињуjу се туга и пркос.

Испред мене бркља. Зове ме. Равна jе и више ниjе окићена мртвацима. Она jе пала након жртава и то jе био посљедњи залогаj насладе овог злочина. Горе се ништа ниjе чуло.

Пољубила сам мртве цурице и наставила пут.

Мицала сам се пажљиво да поново не паднем на дно jаме. Тешко сам извлачила ноге па су ми се и опанци изули. Још сам jедном позвала и остале.

Рекла сам: „Народе, ко jе жив нека иде ван. Ја идем“.

Мислила сам не на живот, него да умрем горе, у грму… На чистом ваздуху…

Нико ми се ниjе одазвао и jа сам кренула. Шиљак бркље забадао се дубље у народ. Мислила сам да тонем. Ускоро се заустави и учврсти. Напуштала сам воњ jаме. Стопу по стопу.

Дjецу сам оставила у вjечитом бакином загрљаjу. Она ће им у дубини пећине причати баjке уз коjе ће спавати своj вjечити сан. Одспавати дjетињство и младост.

Одозго ме освjежава дах Велебита. Додаjем jош посљедњу кап снаге, верем се уз литице и дохватам руб jаме.

Заслиjепи ме свjетло дана.

Све jе било тихо, само су из jаме допирали jецаjи. Сунце тоне иза обронака и спрема се на починак. Уста су ми се слиjепила од жеђи, сланкастог окуса, крви и зноjа.

Циjело тиjело ми дрхти.

Пипам се. Пипам своjе ране. Седам убода ножем. Неки од убода су чак и дупли. Имаjу улазну и излазну рану. Свежем jош и мараму.

Жедна сам. Да ми jе само капљица росе.

Направила сам jедва пар корака уз руб шуме, па сам ту и заноћила. Покрио ме мрк и тjескобан мрак.

Сањам ли? Гдjе су ми дjеца? Зашто сам их оставила?

Зашто сам изашла? Зашто нисам остала с њима? Зашто их нисам пониjела? Извукла их. Али, ту би их развукле звиjери. Поjеле њихово изкасапљено месо!

Из мрака се редаjу њихове силуете. Преда мном крвави усташа. Крваве му руке и крвава му кама. Цери се. Раскорачи се и замахну ножином. Стресем се. Отворим очи и тупо зурим кроз мрак.

Стишћем се и jаче завлачим у грм. Тиjесно ми jе. Душу ми притиснуло. Разапиње ми груди. Тресем се. Боде камење, пеку ране. Слика ужаса не миче се. Чуjем jауке и вапаjе. Борим се са силуетама разjарене немани.

Тако jе и свануло.

Напустила сам грм и плазала сам према кући. Иако jе моjе село било свега око два километра, требало ми jе неколико дана да се довучем до куће. Једина окрепа биле су ми локвице воде заостале послиjе недавне кише. Тамо гдjе jе остала кућа, нашла сам само згариште. Ту сам и залегла и даље нисам могла. Нашли су ме Ђуђа и Гоjко Вуjновић и пребацили у Почитељ.

На постељи од сламе, у jедноj напуштеноj штали полако су се хватале красте по моjим избоденим леђима.

*

Вриjеме jе пролазило. Рат jе протутњио. Однио са собом оно што jе однио, оставио рушевине, палеж, непрегледна гробља, рањена срца и болесне душе.

Кад су утихнули пуцњеви и слегао се палеж дима, полако jе маjка Мариjа на климавим и слабим ногама, уз помоћ два дренова штапа кренула у нови живот. Под храшћем Шушњарице никнула jе плетара и у њоj нова клица живота. Од љескових штапова и грана сплела jе она баjту, набацила блатом, покрила нагорjелим лимом спаљене куће и то jе био њен дом.

У ту баjту, након четворогодишњег ропства и тешке робиjашке кошуље, враћа се из далеке Њемачке и њен Милош.

Долази и њихова хранитељица, крава Дикуља, коjа jе за вриjеме рата била код тетка Николе – Ниjе. Вратио им њихову Дикуљу па се и за њу подигну друга баjта.

Њиве пружаjу своjе опружене дланове, нуде нову кору хљеба. Кренуше њих двоjе заjедно даље, прошлост оставише иза себе и несигурним погледом загледаjу нову будућност.

Слобода jе. Мир. Не пуца се више. Ево се и птице поново jављаjу. Кроз витке брезе Шушњарице веселом пjесмом дозиваjу нови дан.

*

У лишћу баjте као новорођенче маjке Мариjе, родио се 15.04.1946. године моj брат Милан.

За три године на згаришту jе израсла нова брвнара.

У тоj брвнари започео jе и моj живот, а након три године родио се и брат Ђуро.

Расли смо уз испаћене родитеље. Своjу патњу носили су свако у себи и нису нас њоме оптерећивали.

Испод мамине црне мараме и татиних бора на челу било jе за нас пуно љубави и топлине.

Патњу су скривали, али смо jе ми дjаца осjећали и заjедно с њима проживљавали. Вољели су нас и нису нас учили мржњи.

Хвала им.

Милица Матић, рођена Почуча