Злочин и казна бањалучког стожерника (10): Девет дана суђења Гутићу, Неђелском и Билогривићу

Коначно, дана 25. децембра 1946. године, под бројем Е:1181/46, окружни јавни тужилац Вељко Ђорђевић упутио је Окружном суду у Бањалуци оптужницу којом за недјела квалификована по Закону о кривичним дјелима против народа и државе терети Виктора Гутића, Феликса Неђелског и Николе Билогривића.

Да бисмо разумјели наставак приче, потребно се осврнути на правни контекст. Наиме, према измјенама и допунама поменутог закона, које су донесене 16. јула 1946., у „нарочито важним случајевима судиће у првом и посљедњем степену за кривична дјела из члана 2 овог закона врховни судови народних република по предлогу јавног тужиоца републике“. Како архива Републичког јавног тужилаштва није сачувана, њихов приједлог нисмо могли пронаћи. Ипак, из фрагментарно сачуване грађе Врховног суда НР БиХ јасно се види такав ток у даљој процедури. Вијеће судија Врховног суда у Сарајеву, у саставу др Михаило Илић, Отон Свобода и Вехид Бегић у кривичном предмету против Виктора Гутића и сарадника, на засједању од 24. јануара 1947. године, донијело је рјешење о преузимању предмета који се води под ознаком Ко 42/1947 код Окружног суда у Бањалуци, „те ће ово вијеће Врховног суда Народне Републике Босне и Херцеговине преузети овај предмет, одредити расправу и провести читав кривични поступак у првом и посљедњем степену“.

У оваквим случајевима, уколико су изрицане кривичне осуде, једини преостали лијек била је молба за помиловање која се упућивала на адресу Президијума Народне скупштине ФНРЈ у Београду. Отворени смо за дискусију о етичким аспектима и правним консеквенцама овакве структуре кривичног поступка, али желимо у овој, посљедњој дигресији, унапријед нагласити два важна аргумента. На првом мјесту, у послијератном кривичном гоњењу ратних злочинаца пред судовима у Нирнбергу и Токију правоснажност пресуда исцрпљена је у првом степену, чиме је постављен оновремени стандард за суђења осумњиченима високог профила, што је у Југославији формализовано у виду поменутог закона. На другом мјесту, као што се може видјети, у предмету Гутића и сарадника испоштовани су сви важећи законски прописи, при чему не може бити никаквог говора о оспоравању кривичног поступка на основу заштите законитости.

Посљедњег дана јануара „Глас“ је најавио како ће у суботу, 1. фебруара 1947. године пред Врховни суд у Бањалуци изаћи Виктор Гутић, „организатор најкрвавијих покоља у Босанској Крајини, хиљадоструки убица, највећи злотвор народа овог краја“, Феликс Неђелски, „познати идеолог крвавог фашизма“ и вођа усташке омладине, те Никола Билогривић, „чувар душа усташке пастве“. Бањалука је тога дана била под снијегом. Од окружног затвора Црна кућа до Соколског дома, гдје је заказано суђење, окупиле су се масе људи, кроз које су оптужени свакодневно вожени колима. „Људи вичу, притрчавају, пљују, бацају предмете, а све то се слива у општу буку повика и гурања, покушаја да зауставе кола, да оптужене извуку на плочник, да убију убице…“ Ријечи очевидаца преносе сентимент: „Мислили смо, чему суђење? Зар њихови злочини нису свима нама толико познати да је суђење траћење времена! Схватите, хтјели смо их једноставно рашчеречити, па и то би било мало према њиховим злочинима!“ Други каже: „Крај мене је стајала нека жена са седмогодишњим сином, основцем. Дигла га је на раме и у општој буци, говорила му: „Гледај сине, он је убио нашег тату! … Кад порастеш, не дај оваквим гадовима да више убијају! Запамти сине, не дај им више!“

Дворана Соколског дома била је пуна. Насупрот публици сједили су чланови судског вијећа и секретар Љубинко Милић; лијево тужилац, а десно одбрана са оптуженима. Испред зграде и на неколико мјеста у граду постављени су звучници преко којих се чуо директан пренос расправе. Наредна репортажа извјештавала је како је отпочео процес „против тројице познатих усташких функционера и узрочника масовних злочинстава над српским народом, која испуњавају најкрвавије и најмрачније раздобље у историји Босанске Крајине и говоре о најсрамнијој и дубокој издаји и мржњи окупаторских усташких слуга према нашим народима“. Девет дана, почев од читања оптужнице завршно са изрицањем пресуде, трајала је јавна расправа која је обиљежена говорима одбране, читањем докумената, слушањем исказа свједока и бурним реакцијама публике.

(Наставиће се)

Аутори: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић

Извор: Глас Српске