Злочин и казна бањалучког стожерника (9): Комунисти ангажовани у истрагама о Гутићу

Упоредо са саслушањима главних осумњичених и њиховим суочавањима, радило се на сакупљању изјава оштећеника и документарног доказног материјала.

Уз полицију, судове и органе Тужилаштва, ангажоване су паралелно и организације Комунистичке партије Југославије, чији су људи у институцијама подстицани на одређену координисану активност. Окружни комитет за Бањалуку 1. јула 1946. писао је свим среским и мјесним комитетима: „У најкраће вријеме треба да буде изведен пред Народни Суд ратни злочинац и народни непријатељ злогласни др Виктор Гутић, организатор и руководилац масовних терористичких мјера и масовног покоља Срба Босанске Крајине у години 1941.“ Ради што успјешније истраге, наведено је осам задатака. Под прве двије ставке написано је сљедеће:

„Треба пронаћи и преслушати свједоке, очевице усташких свечаности, парада и осталих манифестација на којима је узимао учешће др Виктор Гутић, као стожерник усташког стожера у Бањалуци. Нарочито треба обратити пажњу, да се преслушају и пронађу свједоци о путу др Гутића по Босанској Крајини, који су чули Гутићеве бјесомучне и харангерске говоре против Срба, које је он одржавао готово по свим мјестима Босанске Крајине, односно бивше Врбаске Бановине, на јавним зборовима, свечаним банкетима итд., каква је била садржина ових говора и какво је њихово дејство било на сакупљене масе. Треба пронаћи и преслушати свједоке, очевице многобројних масовних терористичких мјера извршених над Србима Босанске Крајине, хапшења, логорисања, расписивања контрибуција, присилних исељавања, пљачкања имовине, а нарочито масовног покоља Срба готово на цијеломе подручју Босанске Крајине. При томе треба обратити нарочиту пажњу, да се добије стварна слика, како је покољ организован и изведен и колико је било жртава.“

Напомиње се да при одабиру свједока треба тражити оне најпоузданије, првенствено жртве, које и даље носе на својим тијелима трагове злочина, посебно оне који су пуком срећом, иако изведени на губилишта, преживјели и сада могу свједочити о свом страдању. Ту се убрајају и жене, мајке и удовице, чији су мужеви на најсвирепији начин отети од својих породица и убијени. „Нарочито пажњу обратити“, наглашава се, „да свједоци не буду искључиво Срби, него да буду заступљени и муслимани и Хрвати, који би као очевици могли много штошта да кажу, а нарочито они, који су послије извршених покоља вршили закопавање жртава, односно превозили их ради бацања у воду.“ Очекује се од партијских активиста да са улагањем „много труда и самопријегора“, уз дискусију и координацију, учине све на свом терену, да би се посао извршио што ефикасније и што брже, а да се притом сакупи довољно доказа, штавише, „сва та звјерства“ да „буду евидентирана и освјетљена“ пред судом. Као примјер свакако може да послужи недавно суђење Драгољубу Михаиловићу. Напомиње се, такође, да суђење Гутићу има „и велики политички значај“, којим се ставља тачка, како на локалну реакцију, тако и на поражену мачековску политику. Исто тако, резултати овог суђења ће помоћи у даљим напорима за екстрадицију ратних злочинаца, на челу са Антом Павелићем, који се данас налази „на слободи под окриљем међународне реакције“.

На овом мјесту, прије описа судског поступка, намеће се још једна дигресија. Читаоци су до сада сигурно могли примијетити, а то ће примијетити и приликом читања оптужнице и пресуде, како су ствари углавном називане њиховим правим именом. Конкретно, људи који су убијени само зато што су били Срби и у документацији и у штампи називани су управо Србима. Као што се могло на више мјеста ишчитати, основна квалификација уз Гутићево име била је организација масовног покоља српског становништва. Зашто је ово важно? У начину размишљања српског историографског ревизионизма постало је опште мјесто да се комунисти оптуже за однарођавање жртава, ако су о жртвама уопште и причали. Недавно смо се у локалним оквирима сусрели са једном езотеричном тврдњом да је у склопу реалсоцијалистичког „антипамћења“ вршена „рационализација“ усташког насиља над Србима, и то чак „неријетко“. Не улазећи сада у нијансиране комплексности сјећања у бившој Југославији, али ни у идеолошке емфазе ревизиониста, напоменућемо само оно што је из свега приложеног очигледно: из приче о усташком стожеру никада није дисквалификована њена суштина, наиме да се радило о удруженом злочиначком подухвату чији је главни циљ био политичко, економско и физичко уништење српског и јеврејског становништва у Босанској Крајини.

(Наставиће се)

Аутори: Владан Вуклиш, Верица М. Стошић

Извор: Глас Српске