Видео свједочење: Бригита Кнежевић, Међувође

Transkript intervjua:

Ja sam Brigita Knežević, rođena 25.O4.1940 na Kozari u selu Grbavcima, Međuvođe, kod Kozarske Dubice.

Koliko ste bili stari kad je počeo rat?

Kad je počeo rat, imala sam dve godine.U zbegu sa Kozare, u zbegu na Kozari, nosio me je moj deda Đurađ na rukama i do – Cerovljana.U Cerovljanima je tražio od Ustaše da ide da donese kukuruzno brašno da nam skuva puru, kako bi oni rekli. Ustaša mu je rekao: “Obrati se onome tamo”. I ovaj ga je na licu mesta ubio.Mene i svu malu decu su oduzeli od majke i odveli za Staru Gradišku.U toj gomili dece, bila je samo jedna žena, koja je bila sa svoje dvoje dece. Jer, moja majka je ostala sa bratom i bratom od strica, koji je jako važan posle u mom pronalaženju identiteta.Ona je ostala, a nas su oterali za Gradišku.U Gradiškoj, to ja ne pamtim, imam samo neke strahove od vozova, nikad nisam volela vozove, jer su nas u Gradišku i vozili u tim vagonima stočnim.To sam posle doznala, ali nikad nisam volela vozove.

U Gradiškoj smo dobili oko vrata samo parče kanapa i broj.Brojeve smo obično pojeli jer su bili na kartonu.Koliko sam bila u Gradiškoj, ne znam.Posle sam saznala da sam akcijom Dijane Budisavljević, odvedena u Gluhonijemi zavod u Zagrebu. I, u vreme kad je Marino Zurl tražio moj identitet, on je pronašao u “Hrvatskim novinama” da je pisalo: Uzimajte srpsku decu i hranite ih u hrvatskom duhu.On je pronašao i taj članak.

Tako je i moja pomajka Danica Firstić došla u Gluhonijemi zavod sa namerom da uzme jedno muško dete, jer joj je suprug rekao da uzme muško dete da bi ga nasledilo.On je bio obrtnik, ali sudbina je htela drugačije.Ja sam dopuzila do moje pomajke, zagrlila je oko nogu i rekla joj: “Majo.”I ona me uzela i više me nije ispuštala.I do njene smrti, pre pet godina, bile smo uvek zajedno.

O svim tim stvarima vezanim za zbeg, logor, gubitak porodice, vi nemate sopstvena sećanja, vi ste sve to saznali od…?

Saznala sam od moje strine.Sad ću da vam kažem kako je uopšte došlo do toga da ja tražim svoje.Moj sin Igor, nadam se da ćete ga videti, razboleo se u svojoj sedmoj godini.Dobio je reumatsku groznicu. I u bolnici, profesor Kostić jednog trenutka me pitao da li mi je neko u porodici bio srčani bolesnik. Ja sam mu rekla: “Doktore, ja o svojoj porodici ne znam ništa.”I onda sam u novinama te godine pročitala da logoraši Stare Gradiške (ja sam tada već znala da sam bila u logoru) idu u Staru Gradišku i da se sastaju dole na Savskom vencu.I ja sam otišla tamo i srela sam mnogo ljudi koji su me divno prihvatili.Među njima je bila i moja profesorka, moj direktorka gimnazije iz Zagreba, Mara Vejinović. Možda ste čuli za nju?

Skoro je umrla, pre godinu-dve?

Tri.Skoro sam sa njenom ćerkom baš pričala.Imate ovu poslednju knjigu, što je skoro bila promocija, gde ona govori u toj knjizi.Što kaže njena ćerka, bila je strah i trepet. I ja je kao takvu pamtim iz gimnazijskih dana, ali je posle bila veliki drugar i divna žena.I tako su te žene mene prihvatile i prvi put sam otišla u Gradišku, u logor.I tu sam srela Marina Zurla, koji je radio u Zagrebu, u “Areni”.I on je bio jedan od tih koji je tražio poreklo dece iz logora.Tu je bila i Bižidarka Frajt, čuli ste za nju?
Kako da ne! Još uvek mi je jedna od najlepših glumica stare Jugoslavije.
E, pa vidite, ona mi je predala krštenicu moju, ovde u hotelu Metropol.I onda je počelo, Dragoje Lukić, Marino Zurl, počela je ta akcija da se traži moje poreklo.
Vaši pravi koreni?
U “Areni” je pisalo, pokazaću vam posle tu Arenu, piše: Imam li ikog svoga? I pisalo je – Milica.A zašto Milica? Žena koja je iz Cerovljana pošla sa svoje dvoje dece, kad je došla u Gradišku, oni su je je pitali kako se zovem.Ona je znala moju majku Milicu, i rekla je: Milica. I tako su mene vodili kao Milicu, a u stvari sam – Mika. I pošto se ja nisam ničeg sećala, onda su napravili jedan eksperiment sa… To smo čekali dva dana da nam daju dozvolju za to. Dali su mi injekciju, znate, to se radi sa, to je serum istine.Jeste li čuli nekad za to?

O, da.

Zato se i roman o meni zove “Iza zida”, jer ja se nisam ničeg sećala, i pod narko-hipnozom sam progovorila.Za mene je to bio jedan neverovatan doživljaj.Moj suprug, kad me je video posle toga, zaprepastio se.I ja imam negde i tu kasetu, gde me Marino pita: “Milice, kako se zoveš? Odakle si?” A ja kažem: “Ja sam Mika”.”Pa, gde si?” “Pa sve gori”.” Pa, gde si?” Pa, nosi me moj deda Đuja…[plače]. I tako je počela akcija.Mogu vam reći da se javilo mnogo ljudi. I onda sam shvatila da mnogim ljudima koji su tražili svoju decu i nije bilo toliko važno da li je to dete njegovo, nego sama pomisao da tog deteta nema.Jer dešavalo se da ljudi znaju da imam, tačno je opisano kako izgledam, smeđe oči. Ljudi su dolazili [iako je njihovo dete koje traže imalo], kažu, plave oči, i tako.To su neke neverovatne stvari.Ja koja sam preživela to treći, četvrti put. Više nisam imala povrenja u to.Čak je Marino u sinopsisu za film “158.”, jer ja sam bila njegov 158.slučaj, posle i Božidarke i svih, on je i Božidarki našao porodicu. On je čak u tom sinopsisu napisao, imam ga ovde, da je očekivao od mene više emocija prilikom susreta .Ali ja nisam više imala te emocije, znate, trebalo je nešto da se desi da ja budem sigurna da je to – to.

Možeteli da se vratite na onu istoriju koja je pripremila tu situaciju…gde vi ne pokazujete emocije prema strancima koji dolaze da…

Pa znate šta, s obzirom da su dolazili ljudi… Kažem vam, posle 1947.godine, to je bila jedna cela jedna…dolazili su ljudi i tražili svoju decu…onda su me pregledali, golu skidali, ne znam… svako je tražio nešto svoje.A ta porodica Jugović, oni čak nisu ni tražili, jednostavno su tvrdili da sam njihova.To je posebna priča.

A vi ste imali u porodici koja vas je spasla – pravi dom?

Jesam, imala sam, sve dok se moja pomajka nije razvela od supruga i otišla za Nemačku.I ja sam onda povučena u internat.

Hoćete li prvo da nam ispričate o svom odrastanju pod tim prvim identitetom za koji ste znali?

To je bilo jedno vrlo sretno detinjstvo, lepo, u jednom ambijentu, tako, porodičnom. I jedna lepa kuća u lepom kraju u Zgrebu…Sve do trenutka kada, kako to deca umeju da kažu jedno drugom na najsuroviji način, kada je meni moja drugarica rekla: “Što se praviš važna? Ova lepa žena nije tvoja majka.Ti si negde iz Bosne”.To je trebalo da bude onako kao pogrdno, to da sam iz Bosne.Nisam znala ni gde je Bosna, ni šta je Bosna.

Koliko ste imali godina kada ste prvi put doživeli tu vrstu uznemirenja da vaš svet nije vaš?

Sedam godina. I onda je počelo jedno nepoverenje.Kad god bi me mama grdila za nešto ili bilo šta, ja sam mislila: Eto, ona mene ne voli.Počelo je jedno otuđivanje.Onda je došao trenutak kada je ta žena na železničkoj stanici u Zagrebu uzviknula: Evo mog deteta koje sam izgubila u logoru! I onda je počelo jedno dugotrajno suđenje. I nisu dokazali na sudu da su moji [roditelji], ali su bili uporni, kažem vam, toliko da su došli u školu i oteli me iz škole na jedan vrlo grub način.Sad, zamislite vi jedno dete od sedam godina koje se nađe odjedanputa u takvoj situaciji.I dolazimo u jedno selo, dobro, ja nemam ništa protiv sela, ja sam i letovala na selu. Mislim, nikad nisam imala… dapače, uvek sam volela to selo i volim ga i danas. Ali sam došla u kuću u koju je odjedanput došla gomila ljudi i počele su priče. Ja sam tu bila kao neko čudo.

Izložena?

Izložena.I onda su ti ljudi počeli da pričaju svoja sećanja iz logora, koji su bili u Gradiškoj i Jasenovcu, jer to je taj kraj Slavonije dole, Rajići , Novska i to. Odatle su većinom ljudi završavali u Jasenovcu. I dve noći i dva dana ja sam slušala te priče.

Šta ste osećali?

Ne znam.

Niste mogli baš da ih razumete?

Ne, ništa nisam razumela, ali sam bila u jednom strahu, jer to je bilo onako – vrlo grubo i na jedan grub način i izvedeno . A, drugo, ja sam živela u jednoj imućnoj porodici, u jednoj onako prilično dobro stojećoj, a sad sam došla u jedno selo. I jedan strah je bio prisutan, i …strašno! I dan danas kad se setim toga…!

To je bila otmica…

Jeste.

Vi ste bili oteti , gde god das u vas odveli…

I posle dva dana došla je moja pomajka sa policijom i vratila me natrag.I onda je, kažem vam, bilo to suđenje, i onda su me smestili u internat da ne bih bila u svemu tome…Gore na Šalati je bila i sudska medicina i sve to…I onda sam ja prvi put na sudu čula priču moje pomajke o tome kako sam ja došla do nje.I ona je rekla: “Ja nisam nju izabrala, ona je mene izabrala”.I tada sam prvi put čula šta je u stvari bilo. I onda sam se jako razbolela i bila sam u Kraljevici u bolnici za koštana oboljenja i posle sam bila u Crikvenici, jer sam morala da provedem na moru…to je bilo skoro dve godine. I u međuvremenu je nastao i haos u porodici, i tako…oni su se i razvodili i… ja sam posle smeštena u internat u Zagrebu, u Habdelićevoj, gore…Kad sam se vratila iz Crikvenice, završila sam [školu], onda je bila sedmoljetka, i mama me upisala u klasičnu gimnaziju …ali tu je stalo… s obzirom da je ona otišla, a ja sam bila u internatu i… pojavi se opet ona porodica Jugovića, koji su sve vreme pratili i kad su doznali da je ona otišla, oni su došli po mene.

Moram da vas zamolim da ovo malo objasnite, kada su se njih dvoje razveli, ona je otišla – gde?

U Nemačku.

A vi ste otišli u internat. Da li to znači da ste iz te kuće izbačeni…

Nisam izbačena.

…ili da ste samo u interatu i da ćete se viđati?

Ne, nego je socijalno staranje vodilo računa o meni.Taj professor Bresler. Ja sam posle shvatila, kad god sam bila…

Da li ste vi ponovo ostali bez doma i roditelja?

Jesam.Jeste, opet sam ostala sama u internatu i, verujte, onda sam shvatila i šta je katolička crkva.U Crikvenici je prvo bio dom za decu palih boraca, ali su časne sestre bile unutra do 1948.godine.Posle su došli skojevci i mi smo pevali:”Mi smo deca palih boraca u rukama mladih skojevaca”.I što je naijinteresantnije, u životu mi se uvek ponavljalo…Kao što sam srela Maru Vejinović, tako sam … Direktor mog internata u Crikvenici, njegov rođeni brat je bio u Jasenovcu i ovde je bio u mojoj sekciji [udruženju logoraša].Tako da, hoću da vam kažem da je to prosto neverovatno.

Kako se krugovi zatvaraju?

Jeste.

Kako vam je sada bilo u tom internatu, je li vam se majka javljala…?

Dolazila je ona, dolazila .

Kako se pnašao njen muž?

Dolazili su oni tako preko leta i onda bi me odveli u Opatiju i sa njima bih letovala, ali sam ponovo bila…jer posle sam shvatila da je to profesor Bresler tako tražio, pošto je njihov brak počeo da se ljulja, i onda su oni …to je socijalno staranje tražilo da ja budem u internatu…I kad je ona otišla, oni nisu dozvolili da ja ostanem u toj kući, premda sam nosila i njihovo prezime, i prekrštena u katoličku veru, i sve …

Šta je sve podrazumevalo to staranje profesora Breslera?

Pa, da vam kažem, sva deca koja su došla u Zagreb preko… tamo na kolodvoru gde su primani, ti su bile sestre Crvenog križa i profesor Bresler je bio taj koji je vodio sve to.Tu je bila Tatjana Marinić, možda ste čuli za nju, koja je vodila i tu arhivu o toj deci. Ja sam jedna, možda od stotinu, koja imam dokumenta gde sam bila sve i šta sam prošla… tako da mi nisu bili potrebni ni svedoci ni ovo ni ono, jer su oni to uredno [dokumentovali]. Bila je ta kartoteka. Kad sam državljanstvo uzimala…gore u Saboru hrvatskom je bila ta kartoteka.E, posle, ja sam 1972.godine, ne znajući za hrvatsko proleće odavde krenula i tražila iz te kartoteke izvod i, posle sam je našla na Zrinjevcu u jednom podrumu.I onda su mi rekli da ne mogu odmah da mi daju, ali da će mi poslati. I – poslali su mi posle izvod iz te kartoteke. A profesor Bresler je isto posvojio dete jedno, takvo kao što sam ja.

A posle rata, kad vi ostajete u internatu, opet je profesor Bresler tu.

Jeste. Uvek.

Šta sada radi on sa svima vama koji ste preživeli sve te traume?Da li…

Pa on je,to se zvalo, ta služba – socijalno staranje. On je vodio te kartoteke i uopšte vodio je računa o toj deci po tim internatima. Sad, bilo je i dobrih internata, a bilo je i jako loših, znate, zavisi kako je ko i gde stigao.

Kako se vama zalomilo?

Da vam kažem, u Cikvenici, ja imam dvojako [iskustvo].Dok su bile časne sestre, to je bilo grozno!

Šta?

Strogo. Batine. Da, da. Ako nisam znala deset zapovesti božjih, u školi je bio jedan metar i onda smo dobijali packe.Onda, kad bih imala neku ocenu lošiju, onda su nas isto šibom tukli ili smo na kukuruzu klečali ili na soli.E, posle su se 1948./49.godine, one presvukle. Neke su se presvukle, a neke su otišle.

Šta tačno znači da su se “presvukle”?

Ostale su da rade u internatu, ali nisu više bile časne sestre.Jednu pamtim jako dobro. U kuhinji je radila.Melita. Bila je jako slatka i dobra, ali zato pamtim i neke koje su bile grozne.

Nisu osećale ljubav prema deci?

Ne! Ne, bilo je to ja…Znate šta, ja sam bila jako živo dete do svoje četrnaeste godine, i uvek sam bila neki kolovođa, tako.I bio je ovako jedan ribnjak i tu su one molitvu imale svaki dan, tri puta dnevno, i tako.A tu je rasla jedna divna trešnja. U tom ribnjaku su bile zlatne one ribice. Ja sam jedne noći organizovala da idemo da krademo trešnje, jer smo uvek bili gladni.Koliko god dobijete to je – znate kako – deca. I onda smo se popeli na tu trešnju i – i pukla je grana, i potopili smo sve one ribe.E, onda su nas izveli na paladu, znate šta je palada – pristanište . Ii tu smo morali sat i po da gimnastiku pravimo usred noći.Drugi put smo krali UNRINE pakete.Tu su bile one čokolade što se rastežu, pa onda džem od pomorandže, i tako.To je bilo u jednom magacinu i mi smo deca išli da to …krademo .Onda su nam metnuli table da smo mi lopovi…Da,da.

Table od čega?

Table od papira, na njima napisano: JA SAM KRAO, i to je tako moralo da stoji dok je dizana zastava. Svako jutro se dizala zastava.Eto, to…Al, dobro, bilo je i lepih trenutaka, mislim. Znate šta, ali ipak je to jedno detinjstvo — sasvim drugačije. Meštani nas nisu voleli u Crikvenici.To sam dobro zapamtila. Mi smo uvek išli u uniformama, imali smo pelerine i francuske kape i uvek smo bili obučeni svi jednako i onda kad bi smo izlazili, meštani su nas gledali vrlo mrko. Znam, preko puta je bilo groblje i u tom internatu je posle bilo i neko odmaralište.Ja sam posle odlazila sa mojim suprugom, čak imam i neke slike, kod moje vaspitačice. Regina Dramer se zvala.I ona je izvadila iz jednog velikog albuma moju sliku i rekla je mom suprugu: “Ah”, kaže,” njene oči! Sve nas je plenila tim očima”[smeh]. Kaže: “Mogla je da uradi šta hoće, ali kad nas pogleda tim teleći očima, sve smo joj praštali”.Bilo je i lepih trenutaka.Posle je direktor bila gospođa Vazma. I nju sam posle srela ovde u Beogradu kada je Jovanka Broz otvarala Dečji sajam.Ja sam joj prišla i, pošto je moj muž snimao, i rekla sam: ”Gospođo Vazma, ja sam bila vaša štićenica u Crikvenici”.Žena se rasplakala. I tako, kažem vam, kao da sam živela tri života, a ne jedan.

E, pa, koliko je trajao taj internatski život?

Šest godina.

I šta se desilo…?

E, kad je moja pomajka otišla, onda sam, kažem vam, bila u internatu u Zagrebu, u Habdelićevoj gore. I ova porodica Jugovuć, oni su iz Rajića otišli za Beograd.Sve vreme je ta njihova majka pratila moj put i kad je doznala da je moja pomajka otišla, ona je otišla u dom, a direktor u domu mi je bila Mira Orešković, rođena sestra Marka Oreškovića. I ona je došla kod nje i ispričala sve kako je bilo i da se sudila i oni su mene njima – dali. Jedva su čekali da se reše još jednog problema. Tako sam vam ja stigla u Beograd. I sada, tu nastaje opet ona ista priča: ne znam, ja iz Zagreba, iz takve i takve porodice, i ovo i ono, sa kajkavskim naglaskom i svim mogućim, dolazim ovde u jednu situaciju gde je sve pogrdno o tome pričano.I – tako. I otac te porodice je bio dugo vremena u logoru, u Nemačkoj.Bio je jedan jako dobar čovek.Ostoja se zvao.I. on nikada nije rekao da sam ja njegova ili tako nešto.Ali je bio jedna dobričina. Kad je on umro, najstariji sin koji je sad u “Oluji” poginuo, u Osijeku, meni je rekao ovako: “Ti nisi naša sestra.Naša sestra je imala šest godina” [kad je odvedena u logor]. Oni su svi izrazito crni ljudi, i sasvim ovako drugačiji od mene.”Nego se”, kaže on, “naša majka zaljubila u tebe i, jednostavno, mi smo pristali na to, a ti u stvari nisi naša sestra.”

Stigli smo do Vašeg beogradskog života, do Vašeg odnosa sa ženom koja je po svaku cenu htela da Vam bude majka…

Jeste.To je bila jedna, ovako, vrlo snažna žena i – ja joj skidam kapu. Imala je veliku porodicu i, tako, ali je bila…što bi rekla njena deca, zaljubljena u mene i…Ne laskam tu sebi, nego jednostavno, to je to što vam kažem da ti ljudi koji su izgubili decu – nikad se nisu pomirili s tim.I ona je, jednostavno, u meni videla to svoje dete koje je izgubila , koje se zvalo Ljubica Jugović. Ali, ja nikad nisam uspostavila neki bliski kontakt s njom. Prvo, tu su bila sećanja iz detinjstva kada su me oteli i odveli, i to je u meni ostavilo velikog traga.A drugo, već sam preživela dosta tih ljudi koji su tražili svoje, a posebno, ona je izgubila na sudu da sam ja njeno dete .I najstariji sin mi je rekao na kraju da ja nisam njihova sestra.Ja sam to primila, verujte mi, sa olakšanjem.Jer sam se stalno nalazila u situaciji da sam za nešto kriva: što sam živela u Hrvatskoj, što su me Hrvati …Ja njih razumem!

Ali, znate šta? Ta žena koja je mene uzela [iz Gluhonijemog zavoda], ona je meni dala sve od sebe, ona je mene digla na noge, ona mi je dala sve što sam ja lepo u životu imala.Prema tome, ako je trebalo da mi neko priča protiv nje stalno, to sam ja doživljavala jako teško.I, na kraju, kad sam ja već tada imala osamnaest godina, i prvo moje zaposlenje je bilo kao – maneken.Da. Centar za savremeno odevanje. I Manja Kovačević je tu radila, Živorada Kovačevića žena .Ja sam bila njihov maneken, a bila sam i maneken za frizure.To su bile moje prve pare, pare koje sam ja zaradila.Ja sam se otisnula u svet.Imala sam jednu porodicu ovde, preko puta.Njihov stric je radio u zagrebačkom kazalištu i ja sam njih poznavala.Oni su tu imali dva sina, i njihova majka, gospođa Dragica. I ja sam kod njih došla i sa njima sam stanovala – i bilo mi je lepo.

I to je trenutak kad sam ja počela jedan svoj život, sa puno lepih uspomena.Družila sam se sa puno ljudi, sa puno umetnika i – tu sam upoznala i mog supruga, na jednoj modnoj reviji u Zagrebu, na Zagrebačkom velesajmu.I tu počinje jedan moj život – kakav sam ja želela. Četrdeset osam godina sam u tom braku, sad mi je suprug umro, četvrtog [februara 2010]. Hoću da vam kažem da ni jednog trenutka nisam zažalila što sam imala snage da odem u svet sama. Jer bilo mi je dosta – svega.

Ali sam se vratila logorašima kad mi se sin razboleo. Imao je sedam godina i dobio je reumatsku groznicu i, kad me je doktor pitao ko mi je u porodici bio srčani bolesnik, ja sam rekla: Ja ne znam. I te godine u novinama pročitam da logoraši Stare Gradiške, a ja sam tada već znala da sam bila u Staroj Gradiški, odlaze na memorijal u Gradišku. Ja sam se prijavila tamo, otišla samn i tu su me te žene primile među sebe …[suze] Ja sam bila najmlađa, u to vreme. I od onda do danas, ja sam u tim vodama.Oni su mi pomogli, između ostalih, Dragoje Lukić- jako mnogo,Boško Šiljegović- on je finansirao moje pronalaženje roditelja preko “Arene”. I tako sam pronašla moju porodicu na Kozari: tri sestre i brata; otac i tri strica su streljani ovde, na Sajmištu. Posle Jevreja su došli sa Kozare, iz Jasenovca, i ovde – streljani. Dragoje [Lukić] i ja smo u dokumentaciji Crvenog krsta našli njihova imena.Ali, normalno, nije pisalo da su streljani, nego da su, ne znam, umrli od koje-čega.

I, eto i danas se borim za to Sajmište.

Izvinite, kada ste vi saznali, otkrili svoje prave korene – odakle ste, ko ste… da li ste tada našli išta osim podataka da su članovi vaše prve i prave porodice pobijeni, jeste li našli ikog živog?

Jesam. Našla sam tri sestre i brata.I, taj susret je bio vrlo dirljiv i zabeležen je na filmu “158. kći kozaračka” .Moja sestra, evo sad skoro je bila ovde kod mene, mi smo nerazdvojne. Jedna sestra mi je umrla, a jedna živi na Kozari.I njihova deca i moj sin se druže. Imamo jako veliku porodicu i…

Jeste li osetili delić kompenzacije za gubitak koji ste osećali…?

Jesam.Jesam.Znate šta, u ovim godinama, to je…! Moj brat je bio jedno divno stvorenje.On mi je napravio kuću u Lici, koja je sad u “Oluji” izgorela, gore na Ljubovu.To je čuveno mesto, između Gospića i Korenice.Tu smo napravili kuću [traži fotografij u]. Nije ovde u ovoj sobi, nego u onoj drugoj, videćete. I brat moj mi je podigao kuću, drvenu svu.I sada, prošle godine, Igor je bio tamo – posekli sun am šumu koja je preko dvesta godina stara.Ja kažem: “Sine, nisu nama posekli, sebi su posekli.Ako ljudi, ako država ne zna da ceni na toj goleti jednu takvu šumu, onda šta ti imaš da žališ? Ali, znate šta? Imali smo ovako jedan krug, pa bukve.Kako se koje dete rodilo, mi smo upisali.Kako je bukva rasla, slova su postajala veća.I to su posekli.

Ja ću sad da Vas vratim na onaj trenutak u kome važnu ulogu igra Vaš brat od strica.

Bio je susret sa porodicom na Kozari i,to je zabeleženo na filmu i sve, ali jedan od moje braće od strica nije bio prisutan.On je bio ovde u Beogradu, radio je u “Centropromu”, i jednog dana je pokucao ovde na naša vrata.Još nije bilo intterfona i toga…Dolazi čovek i kaže: “Ja sam Bundalo Vaso , i trebalo bi da sam ti brat.Ali, ja ću znati da li si ti moja sestra.” I rekao mi je:”Sedi ovde ispred mene”, i ovako mi zavukao ovde ruku. I napipao je taj moj mladež, i rekao: “Jeste.Tri dana si bila u Ceroljanima u mom krilu.Ja još pod prstima osećam taj mladež”.

Je li se to desilo pre nego što ste upoznali ostale, ili?

Ne, posle. To je bio onaj dokaz koji sam ja očekivala, i [plače] što je Marino tumačio da sam hladna [plače] i da nisam taj susret doživela onako kako je on to očekivao, ali ne znajući sve ono pre toga zbog čega sam bila jako oprezna, tako da nisu te emocije prevladale u meni onog trenutka.Ali, zato sam posle sa mojim bratom i sestrama provela divne dane.

I ja imam osećaj da ste Vi imali divan život, ovaj samostalni, ovaj koji ste Vi kreirali.

Jeste.Pun ljubavi i lepih trenutaka sa decom, sa unucima, sa …A da vam ne kažem još jedan kuriozitet — da sam sa bivšom suprugom mog muža živela sedamnaest godina ovde zajedno, i da smo bile velike prijateljice. I na dan Igorovog rođenja je ona umrla i ja joj svake godine dajem pomen.

Tu ljubavnu priču morate da nam ispričate malo detaljnije, krajnje je neobična.

Sedamnaest godina smo mi živele zajedno, ovde, i bile velike prijateljice.

Ja Vam verujem ali ne mogu da zamislim.

Ona je imala svoj život, a mi smo imali svoj.Ali naša deca su tu bila zajedno.Moj sin je nju zvao Koko.Bio je jedan suncobran japanski, i on je po tom suncobranu nazvao nju Koko.I ona je ostala njegova Koko. I evo imamo album gde ona svom princu daje fotografije koje je ona slikala.A ona se bavila dobrotvornim radom, to je bila Simonida, to je ona vodila i za vreme ovog rata poslednjeg skupljala dobrotvorne priloge.To je bila Simonida.

To društvo se zvalo Simonida?

Jeste, i ona je to vodila.Ona je na Novom Beogradu imala atelje, ćerka joj je bila slikar.I tu ćerku i sina sam ja podizala zajedno s njom. I mog sina.Ćerka je umrla.I ona je umrla, ali, kažem, porodica je ostala.Evo, sin, dok je moj muž bio bolestan, svaki dan je dolazio. Svi smo bili oko njega.

Vi ste jednu takvu složnu porodicu napravili i među ljudima koji imaju sličnu sudbinu …

Da vam kažem, tu su se svi ljudi –čudili, i mnogi nisu mogli da razumeju, ali naši prijatelji, koji su dolazili kod nas i koji su znali situaciju – razumeli su.

Sad bih želela da nam pričate malo o vašem društvenom radu u udruženju,u memorijalizaciji žrtava, u održavanju veza među preživelima, ali i o vašim razmišljanjima kada ste saznali tu istinu koju delite sa mnogima.

Tu sam našla deo sebe.Dok nisam našla svoju porodicu, to je za mene bila kao jedna porodica. Jer su mene tako prihvatile te žene i ti ljudi, logoraši, kao svoje dete. Verujte mi, gospođa Mara Vejinović je meni bila strah i trepet kao direktor gimnazije u Zagrebu, a ovde je bila jedna žena sa velikim srcem i velikim…. Tako da sam joj rekla, koliko god da sam je se nekad bojala (evo danas sam sa njenom ćerkom baš o tome pričala), toliko sam posle našla u njoj velikog druga. Premda,ona me je odvela na kongres poslednji da tražim prava za decu-logoraše da nas prime u SUBNOR, i – nisu nas primili.A, ja sam onda rekla: ”Jednog dana ćete zažaliti, jer neće imati ko da vas nasledi”.To se danas dešava.

Mi ćemo se pobrinuti da vaše udruženje ima ko da nasledi.

Zato mi i imamo naziv Udruženje logoraša, potomaka i poštovalaca, znate.Mi se trudimo da i te potomke, mi smo za ovih godinu dana preko 60 ljudi primili, novih. A moj rad…Znate šta, mnogi ljudi su tu prisutni zbog – odštete. A, u moje vreme, kad sam ja prišla, nije bilo govora o nekoj odšteti, o tom finansijskom delu. Godine 2000. je napravljena jedna velika nepravda, jer je objavljeno da logoraši dobijaju obeštećenje, a Jasenovac je tek te 2000.godine priznat u te, u ta obeštećenja, i to je trajalo svega tri meseca.I IOM je posle toga jednostavno prestao …I preko 600 naših zahteva stoji tamo, još uvek je tamo prisutno, i mi smo čak tražili i preko ambasada i sve, i nikad ništa. U Bosni su dobili, veliki deo. Samo mi ovde u Srbiji…Romi su dobili, Jevreji su dobili. Samo mi Srbi, odande…Znate šta su mi rekli u Đilasovoj kancelariji? Pa,kaže, vi možete da idete sad u Hrvatsku vozom i da zapalite sveću tamo…

To ćemo posebno, sa svim detaljima. Nego vi meni recite za ovo oko odštete, meni tu nešto nije jasno.Ja znam da su bile odštete od nemačke države, od austrijske države i tako dalje, ali ja ne zna da je hrvatska država ikada…

U Banjaluci su podneli i tužbu, i to još uvek je na… treba da se…oni su dali preko 4000 zahteva, baš za Hrvatsku.

A pred kojim sudom oni to vode?

U Briselu.Sad ću da vam kažem, ovo što vode ovi iz Bosne, normalno da smo i mi tu uključeni, ali – prošle godine smo mi u Ljubljani prisustvovali, na evropskom nivou, sastanku sedam zemalja sedam zemalja ( Rusija, Francuska, Češka,Poljska…) To je bio kongres, kako bi rekli oni, izbeglica i kako neobeštećenih. I sad, ove godine u junu, treba sledeća zemlj da održi to. E, sad, da li će to biti Francuska ili bilo ko drugi, između ostalih treba i mi. I naš ambasador u Ljubljani je bio tamo, ali ovde nikad ništa nije objavljeno o tome. Ja imam ovde sve dopise sa tog kongresa, koji je na evropskom nivou.

To se neobeštećene zemlje spremaju da pokrenu akciju sličnu onoj koja je na nekim teritorijama sprovedena od strane Nemačke, Austrije?

Da, da.Mađarska je, na primer, platila za one u Novom Sadu, i to…

Treba uključiti sve koje znamo da o tome pišu.

Revija92, sadašnja Arena, oni su pisali dosta o nama.Željka, ona njihova novinarka, ja želim da je pozovem i sad na našu skupštinu, da barem oni napišu o tom skupu, jer to je ipak – na evropskom nivou, znate. I ja se više uzdam u njih nego u sve ovo ostalo.Jer kod nas je jedan mrak što se toga tiče.To gospodin Tadić vrlo fino radi.

Sad stvarno hoću da se vratimo na sve čega se sećate u vezi sa prošlogodišnjom molbom državi da vam plati odlazak u Jasenovac, na dan kad vi treba da budete tamo, bar jednom u godini.

Da, svake godine smo, jedno 14 dana pred 22.april podnosili godinama Gradskoj skupštini molbu da nam da novac, i godinama je to gradska skupština odrađivala, gospođa Hrustanović. Ja sam čak dok je još gospodin Bulajić bio u Muzeju genocida, i sa mojom drugaricom koja je umrla a bila je tamo predsednik, i onda smo uvek dobijali od Gradske skupštine novac za odlazak u Jasenovac.To je autobus, plaćen autobus, ništa drugo. Ove godine, približavao se taj dan odlaska, a ja nikako nisam odgovor dobijala.Pošto sam imala onaj broj pod kojim sam predala dopis, ja odem u Gradsku skupštinu i zamolim da me upute kod koga da idem.Poslali su me kod sekretarice gospodina Đilasa.Ona devojka kaže: “Ja nemam pojma”. Ja kažem: “Kako, pa postoji dopis”.E, onda sam sekretaricu gospođe Hrustanović, pošto sam je od ranije znala, pitala a ona kaže: “Mi više to ne radimo, to sada gospodin Đilas”…I on je jednostavno odgovorio da to više nije u njegovom domenu i da mi nemamo tu šta da tražimo.A jedna od tih devojaka nam je rekla: “Pa,šta? Sad možete da odete, ne trebaju vam sad, sad možete da odete u Jasenovac i zapalite sveću, i gotovo…”

A vi ste tamo bili u svojstvu predsednice…

Da, u svojstvu predsednika Udruženja logoraša.

Koliko godine ima najmlađi Vaš član?

Najmlađi? Pa tu smo sad svi nekako 60, 70, 80 godina .Ja sam jedna od najmlađih sa 70 godina.

I Vama su rekli da možete vozom da odete da zapalite sveću ako baš morate?

Da, da. I onda je gospodin iz PUPS-a nama dao 70 hiljada dinara iz njihovog fonda.

Partijskog ili ministarskog?

Partijskog.

Čestitke, čovek zna šta je Jasenovac.

Zna.

Imate li vi neku poruku za one koji ne znaju?

Ja sam to davno rekla na jednom polaganju venaca na Sajmištu, kad dolaze novinari.I, snimali su me i ja sam rekla da je vrlo žalosno da kad odemo u Jasenovac, dođe cela vlada: Sanader, gospođa Kosor,ne znam – i odlazeći predsednik. A od naših nema nikog.E,sad, prošle godine je prvi put bio gospodin Cvetković.

Zamoliću vas da nam opišete šta je vaša pomajka ispričala o tome u kakvom stanju Vas je našla u tom Gluhonijemom zavodu u Zagrebu?

Prvo što je ona rekla bilo je da je došla tamo i da je bila strašno…ljuta…jer su žene prevratale decu i gledale koje je zdravije. A deca su ležala na daskama onim, ja ne znam kako se to zove, drvene daske na kojima su deca gola ležala, maltene. Na toj fotografiji je ovde kod nas, te dece.Ona je došla po jedno muško dete, ali kao što je rekla na sudu “Ona je mene izabrala, a ne ja nju”, jer ja sam dopuzila do nje, pošto nisam mogla na nogama da hodam.Imala sam trbušni tifus i težak rahitis.I uhvatila sam je oko noge i rekla joj “Majo”. Kaže da sam to tada rekla i nikad više, da dugo vremena nisam progovorila uopšte, da sam ćutala. A bila sam u strašnom…kaže da je iz mene sve curilo, s obzirom na taj trbušni tifus, da sam bila bez kose, u jednoj plavoj haljinici koju je ona čak opisala jako dobro u tom filmu kako je izgledala. I da su tu pored mene bili dvoje starije dece, brat i sestra i ona ih je pitala: “Da li to dete ima nekoga?” A oni su joj rekli da nema, da su dedu ubili,a da sam ja stigla sa njima, i oni su molili da i njih uzme. Ona im je rekla da ne može, ali da će mi dati ime Gita, neka se sete po gitari, i dala im je svoju adresu. I, posle dosta vremena, ta devojka je služila u Zagrebu i došla je da traži mene, a moja pomajka je prećutala, rekla je da nisam više kod nje.

Vaša pomajka se zvala Gita?

Ne, ne. Gita sam ja, od Brigita.

A pomajka?

Danica Firstić, u oni vreme se još zvala Elšik, jer nije bila još venčana sa svojim suprugom.Kao takva, kao Danica Elšik me je posvojila tamo u knjigama.

I vi ste se u nekom trenutku prezivali …?

Fistrić.Fistrić.Jer su oni mene posvojili.

Koliko godina ste imali kad Vas je ona našla i posvojila?

Pa, dve godine.

Pune?

Pa otprilike.

To je bilo kad?

1942 godine.

Niste mogli da hodate?

Ne, imala sam težak tifus, trbušni tifus, imala sam rahitis koji je ona lečila godinama kod mene.Ja sam duboke cipele nosila do svoje sedme – osme godine da bi mi noge bile stabilne, pošto sam imala i prelom ove noge, pa sam bila u Kraljevici na lečenju i tako.

Već ste nam rekli da ste veliki deo života posvetili ljudima koji su imli sličnu sudbinu – kakvu ste vi sliku stekli o onome što se zove “deca Kozare” u luteraturi, u pričama, kaže se “deca Kozare”.

Pa, znate šta, malo je nezgodno govoriti samo o deci Kozare.Tu su bila i deca Slavonije, i deca svih mogućih …Ali deca Kozare su, zahvaljujući Dragoju Lukiću, najviše opisana, jer je on ceo život posvetio deci Kozare. I dan-danas naša sekcija ima najviše Kozarčana.Imamo i Slavonaca, ali najviše imamo Kozarčana.I nekako ta deca Kozare su i dan-danas kompaktna i zajedno se družimo.Prošle godine sam bila u Gradiški gde su me predivno dočekali.

U jednom trenutku ste rekli da je vaša sudbina pravi raj u odnosu na to šta ste saznali da se dešavalo drugima?

Drugima su se dešavale strašne stvari zato što nisu imali sreću da ih neko…Moram da priznam da je većina od njih izašla iz logora zahvaljujućI nekoj od hrvatskih porodica. Ali, neki su morali da rade, ti stariji, i sa stokom, i ovo i ono. I onda, u raznim logorima su bili, u Sisku, koji je bio vrlo surov logor, pa onda u Jastrebarskom gde je i Dragoje lukić bio, pa su ih oslobodili, tamo Davidović onaj i tako. Bili su u ustaškim uniformama sa kapama, a – bosi.I bilo je to jako, jako surovo.Ja nisam imala takvu sudbinu, ali mnogi moji drugari i današnji – čućete od njih – vrlo, vrlo surove priče kroz koje su prošli, pa verovatno vam je i gospođa Smilja Tišma pričala svoju priču.

A vaša sudbina je bliska sudbini Božidarke Frajt, pokojne hrvatske glumice?

Jeste.Mislim, ona je čak i učestvovala i u tom nalaženju moje porodice, kako vidite na snimku , ona mi je u hotelu Metropol predala moju krštenicu. I tu je bio i kao jedam raport – Bošku Šiljegoviću koji je predao Marino Zurl, pošto je Boško dao nalog da se odradi taj film, mislim to pronalaženje. Ja sam ipak imala jednu tako…Znate šta, s moje strane, nije bila lepa sudbina, jer je bilo mnogo toga, kako da vam kažem, stvari koje je trebalo – preživeti. Sve to, za jedno detinjstvo, mnogo je. Ali, s obzirom na one druge koji su prolazili kroz mnogo teže stvari, moja je priča bila, ipak, snošljiva.