Злочин и казна бањалучког стожерника (1): Из таме изашли, у таму враћени

Здрав разум говори да не постоји злодјело које остаје без трага, из простог разлога што не постоји злочин без жртве. Сваки злочин оставља основни траг у виду онога што правна наука назива цорпус делицти – чињенице о почињеном дјелу која се састоји из посљедице са једне стране и узрочне намјерне радње са друге.

У случају масовних ратних злочина, који су по својој нужности увијек систематизоване серије поступака, тијело злочина намеће се у својој бруталној очигледности: жртве су некада биле живе, говориле су, радиле су, имале породицу, посједовале покретне и непокретне ствари, укратко, постојале су; у међувремену су ућуткане, отпуштене, отргнуте од вољених, опљачкане, нестале, убијене.

Дјела остављају трагове, а трагови носе обиљежја намјера и одговорности. Најпослије, као што нема злочина без трага, тако нема ни оног који је савршен, посебно када је ријеч о ратном злочину. Не умиру сви. Неки преживе, спасу се, побјегну, испричају своју причу; у неким посебним околностима, организују се, пруже отпор, савладају машинерију људождерства а злочинце приведу пред своје судове. Најзад, оно што је било траг претвара се у доказ, а оно што је настало као траума постаје свједочење.

Када је средином априла 1941. године у Бањалуци дошло до успоставе власти новостворене НДХ, тежња за брзим остварењем усташког фашистичког политичког програма ставила је у погон механизам који је живот становника Босанске Крајине убрзо претворио у пакао. Важно је нагласити, међутим, да је тај суноврат извршен постепено, систематичним ширењем концентричних кругова доминације, присиле и терора. Учвршћивање новог апарата, помогнуто окупационим органима, праћено је постепеним мјерама организованог насиља, које ће за почетак бити уперено против свих Јевреја те имућнијих Срба из градских средина, што је, поред привредника и чиновника, подразумијевало интелектуалце и свештенике, да би се до љета усмјерило према већини српског живља у градовима и селима. Већ 24. априла издата је наредба да „сва лица родом и поријеклом“ из Србије и Црне Горе напусте територију НДХ. Током мјесеца маја приступило се легализованој пљачки и маргинализацији српских и јеврејских породица. Провођена су отпуштања, наплате контрибуција, исељавања из станова у чаршијским центрима, а затим и хапшења, малтретирања и убиства. У неким мјестима као што је нпр. случај са вјешањима у Санском Мосту извршена су и прва масовна убиства, што је праћено већим таласима насиља и организованог исељавања и интернације Срба, Јевреја и Рома. Оно што је требало да означи коначну етапу провођења геноцидне политике у Босанској Крајини, тзв. Илиндански покољ, започет крајем јула, у којем је, према ријечима оптужнице из децембра 1946. „побијено на десетине хиљада људи, жена и дјеце – српске народности“, коинцидирало је са сумирањем до тада распршеног покрета отпора у организован устанак против окупаторске и квислиншке машинерије, предвођен, у највећој мјери, комунистичким организацијама и њиховим активистима, који су се ставили на чело оружаног отпора усташком масовном терору.

Да би наставак приче био разумљивији, у првој дигресији нам се потребно осврнути на личност стожерника. Виктор Гутић је рођен 1901. године у Бањалуци, гдје је завршио гимназију, да би у Загребу дипломирао на правним студијама. Пуноправним адвокатом постаје 1938. године. Од првог политичког ангажмана држао је франковску, десну линију, па је као гимназијалац постао вођа Хрватске националистичке омладине у Бањалуци. Хрватску републиканску сељачку странку напушта средином двадесетих, да би деценију касније постао члан усташке организације. Због илегалног политичког дјеловања осуђен је на казну затвора. По успостави НДХ, Гутић постаје стожерник Усташког стожера за тзв. Босанску Хрватску (или Хрватску Крајину) и повјереник за ликвидатуру бивше Врбаске бановине, чиме у свом лику обједињује политичку моћ и управну власт. Ту функцију је обављао до средине августа, када га надређени распоређују у Загреб у Министарство унутарњих послова (МУП), да би од априла до августа 1942. обављао функцију великог жупана у Карловцу, након чега је поново враћен у МУП. Оправдано се сматра да је један од иницијатора и организатора масовног покоља у селима Дракулић, Шарговац, Мотике и Раковац у фебруару 1942. године. У самој завршници рата, маја 1945, Гутић је, као и многи домаћи ратни злочинци, домогавши се Аустрије, умакао у иностранство.

Приредили: Владан Вуклиш и Верица М. Стошић

Извор: Глас Српске