Злочин над Србима у Хрватском Благају 6. маја 1941. (свједочење усташког кољача)

Миле-Милић Абрамовић, водник стожерне сатниjе 1. усташке боjне, 8. усташког здруга:

“Ја сам за вриjеме Југославиjе припадао ХСС-и у коjоj сам био све до 1941. године. Приликом капитулациjе Југославиjе jа сам био код своjе куће у селу Корана (Српски Благаj) опћина Цвиjановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организациjу, коjом jе руководио млинар Јосо Пау­новић. Мjесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се органи­зирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунскоj Глини, Црном Врелу и Полоjу, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружа­ли смо се у Благаjу у jачини од 50-60 усташа на челу с учитељем Шаj­фаром и Јосом Пауновићем. Дошле су и усташе из Загреба. Расподи­jелили смо се у пет група и пошли свако у свом правцу у хватању Срба и пљачкање њихове имовине. Једна група ишла jе у Црно Вре­ло, друга у Цвиjановић Брдо, трећа у Шљивњак, четврта на Вељуну, пета у коjоj сам био и jа у Доњи и Горњи Полоj.

Наређено нам jе да похватане Србе водимо у благаjску школу, а ко буде бjежао да га морамо убити. Моjа група од 15 усташа хватали смо Србе у селу Ловрићи, Савићи, Опачићи, Деjановићи и други­ма. Неки су бjежали према шуми Палетини. Убили смо троjицу у биjе­гу више куће Раде Тепавца. Похватали смо 30. Ја, Мика Циндрић, зва­ни Брко, Микан Циндрић-Пађан и Анте Пауновић и други одвели смо их у вељунску школу и тамо затворили с другима. С нама су били и слуњске усташе од коjих се сjећам Ивана Скукана Тошиног, Марка Обаjдина Милића Скукана Тошиног из Растока, Николе Штефанца. Сjећам се добро да смо похватали тога дана више од 500 Срба и за­творили их у зграду школе и жандармериjску касарну на Вељуну и школу у Хрватском Благаjу. Сваког сата смо улазили у затворе и ту­кли чим смо стигли по Србима. Узимали смо све што су имали код себе. Ја сам ишао тући Србе у групи са Мирком Волфом, Миjатом Стани­шићем, Пером Грашићем (Чигриjом), Милићем Пауновићем (Фрањи­ним) и Стипом Грашићем (Стипановим). Нас шесторица усташа ушли смо у школу у jедан сат послиjе пол ноћи и тукли смо Србе док смо могли, те док се нисмо заморили. То су радиле и друге групе усташа.

Сутрадан дошли су камиони из Карловца и Слуња и одважали су повезане Србе с Вељуна у зграду школе у Хрватски Благаj. Опет смо ноћу упадали и тукли их чим смо доспjели. Благаjски Хрвати усташе су дању копали jаме у долини покраj школе близу католичке цркве и бездане jаме покраj ње у коjу смо такође бацали поклане Србе. Док су jедни клали и убиjали Србе над ископаним jамама и без­даном, други су држали около страже, удаљени jедни од других око 50 метара тако да ни jедан Србин не би побjегао. Срби су вођени из школе свезани двоjица по двоjица до jаме и над њом убиjани ба­товима и ножевима. Након убиства Слуњани су довезли живога вапна и посули по убиjеним људима и jама jе до jутра била затрпана у коjоj jе било потучено око 500 мушкараца, а онда су благаjски сеља­ци изорали долину и засиjали зоб по убиjенима.

Послиjе покоља био сам код своjе куће све до пада Благаjа ру­jна 1941. тада сам избjегао у Горње Табориште, гдjе сам остао све до пада Слуња листопада 1942. године.

Тада сам с осталим усташама побjегао у правцу Карловца. За вриjеме четврте њемачке офанзиве jануара 1943. био сам Ниjемци­ма водич према Кордуну. Помагао сам с осталима Ниjемцима код изградње Коранског моста. Поновним доласком партизана у Слуњ коловоза 1943. jа сам опет са усташама отишао у Петрињу, а затим у jануару 1944. сам прешао Черкезима, затим су дошли Слуњани коjи су побjегли пред партизанима, њих око 250 и сви смо се jавили у 8. усташку боjну у коjоj jе био заповjедник наш слуњски жупник Никшић. Он нас jе све одвео у Загреб, гдjе смо примили усташке униформе и оружjе те отишли за Цазин. Тамо смо стално водили борбе с партизанима. Осим борби jа сам имао и специjални задатак-дужност, био сам шеф затвора у Цазину у коjи смо затварали партизане коjе смо хтjели по­хватати у борби. Затим смо се 28. липња 1944. преселили у Ваганац, гдjе смо се борили с партизанима до jануара 1945. године. Са мном су у истоj кући становали Иван Скукан из Растоке, Петар Влашић усташки поручник из Далмациjе и Иван Обаjдин из Подмелнице. Ја сам и овдjе био шеф затвора и имао сам 10 усташа коjи су при затвору држали стражу.

Мjесеца листопада 1944. када смо ухватили партизанку Боjу Гргић, водио сам над њом истрагу. Након пет дана jа, Иван Ску­кан, Миjо Обаjдин и jедан цивил Хрват из Дрежника извели смо Боjу добро измучену из затвора недалеко жице око 100 метара гдjе смо исту Боjу Гргић и убили, те у наглости како сам jа у наглости мотиком jе убиjао, замахнуо сам и нехотице засjекао и усташу Ивана Скука­на по десноj нози. По завршетку убиства ми смо jе затрпали и вратили се у своjу усташку базу. Када ме jе Ђука Жанић питао након некога времена гдjе jе Боjа, одговорио сам му да Боjа спава у долини.

У листопаду 1944. похватали смо више од 100 српских сељака у околици Ваганца и све смо jедне вечери потукли, затим смо се састали у кући Иве Билана, узели 10 литара ракиjе и послиjе убиства пили и пjевали.

У заjедници са мном пили су ракиjу сви они коjи су извршили заjед­нички злочин над похватаним српским народом у Ваганцу и то: jа, Миjо Обаjдин из Подмелнице, Иван Сабљак из Саборског, Јоса Сертић из Селишта, Јоса Сертић из Сертић Пољане, Иван Обаjдин из Слуња, Мирко Орешковић (Личанов) из Дрежника и jош пет усташа из Месићеве боjне. Остао сам тако у Ваганцу док нисам морао побjећи са свима усташама испред партизана 1945. Побjегли смо у Бихаћ, затим у Костаjницу гдjе смо остали до капитулациjе НДХ. Тада смо побjегли чак до Дравограда, гдjе су нас ухватили партизани и отпремили нас у логор у Бачку гдjе сам био све до 19. коловоза 1945. године. На­кон тога дошао сам своjоj кући. Након неког времена партизани су ме ухапсили и довели у затвор гдjе се и сада налазим.

Пошто нисам у почетку навео лица коjа сам 6. маjа на Ђурђев дан 1941. ухватио у Полоjу, сада напомињем њихова имена и то: Давид Деjановић, Раде Деjановић, Јован Деjановић, Рафаjло Вулетић, Никола Опачић, Раде Опачић, Тодор Чика, Драгић Вукмировић, Драгић Никшић, Миладин Никшић, Стеван Деjановић, Никола Деjановић, Симо Опачић, Милић Вулетић, Моjсиjа Вулетић, Милош Премац, Миjо-Михаj­ло Опачић и Моjо Опачић.

Све горе поменуте похватао сам jа код њихових кућа и одвео у Благаj у школу, коjи су били након краћег времена побиjени – стре­љани.

Више немам ништа рећи, а све горе наведено тврдим да jе истина на коjе даjем добровољно своj власторучни потпис.

Хисториjски архив Карловац, Фонд Земаљска комисиjа за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Записник од 22. новем­бра 1945. године.

Јанко Медвед, Хрватски Благаj, Слуњ:

Јанко Медвед рођен jе 1898. године у Хрватском Благаjу, опћина Вељун, котар Слуњ. Један jе од усташа коjи jе хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убиjао. Маjа мjесеца 1941. године када jе учествовао у злочину у Хрватском Благаjу имао jе седме­ро дjеце.

Ево шта каже у своjоj изjави од 21. маjа 1945., о покољу Срба у Хрватском Благаjу 6-8. маjа 1941. године:

“Маjа мjесеца 1941. године jа сам одмах примио оружjе и сту­пио у усташе са Пером Чигриjем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волф и другима из Хрватског Благаjа. Било нас jе наоружаних 50, коjи смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвиjановић Брдо, Вељун, Перjасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима ми смо похапсили поред мушкараца, жене и дjецу. Њих око 500-600. Неке су жене с дjецом пуштени. Ми смо мушкарце затворили у жандарме­риjску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали сваки пола сата наизмjенично смо их тукли нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли други су отишли у Благаj да ко­паjу jаме код школе у jедноj долини према католичког цркви.

Други дан 6. маjа 1941. ми смо Србе гонили у зграду школе у Благаj гдjе смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали jаме, гдjе ћемо их затрпати, а док су jедни ко­пали jаме у долини, други су улазили у школу и мрцварили и тукли на звjер­ски начин поменуте Србе, од коjих jе неколицина у школи и помрла, коjи су били на звjерски начин мучени.

Када су jаме биле готове ми смо увече изводили испребиjане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тj. мацолама. Кад смо их довели до jаме ми смо командовали да лег-ну и они су морали полећи, па смо ишли од jедног до jедног и ударим га два пута у главу са батом и с њиме одмах у jаму. Мене jе за­пао ред на пету партиjу у коjоj jе било 12 Срба, а са мном су их спроводили до jаме: Мика Штаjдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо дошли до jаме први jе узео бат Перо Грашић, коjи jе убио четворицу, а jа сам осталих 8. Друге усташе су их побацале у jаму. Када смо обавили таj посао отишли смо у школу и вадили опет 10 по 10 и давали их другим усташама коjи су их водили до jаме и тамо тукли. Тако смо имали посла циjелу ноћ, све док се ниjе разданило. Убиjали смо и даље. Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна коjе су посипале по напола измрцвареним људи­ма, коjи су се у jами jош помицали-кретали и тада су их почели затрпа­вати. Када смо их затрпали ми смо jаме заравнали и jош смо над њи­ма заиграли коло. Коло jе предводио Стипан и Миjа Грашић и jош неке усташе из Загреба. Сељаци Благаjа су долину изорали и засиjали зоб.

Већ други дан ишли смо у пљачку у Црно Врело, на Вељун и дру­га српска села из коjих jе био покупљен народ. Тада смо дотjерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своjе дjело вршили више пута, jер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући гдjе сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружjе од попа Блажа Томљеновића, коjи jе тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своjу посаду у Благаjскоj школи, а и више пута смо ишли у акциjе у српска села, гдjе смо вршили пљачку крупне стоке, а наjвише свиња итд. Неко вриjеме сам био код куће и радио своj посао. Све jе то тако траjало до 26. ожуjка 1945. док нисам с усташама побjегао у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми стариjи смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали. Када су партизани напали Карловац jа сам побjегао с осталим бjегунцима у Загреб, а из Загреба смо бjежали с воjском према Словениjи све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдjе су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовоj кући, сем нас неколико, коjе су партизани препознали, ухватили нас и затворили.

Више немам ништа рећи, а све наведено jе тачно и даjем своj потпис.”

Јанко Медвед с. р.

Хисториjски архив у Карловцу КА – Слуњ, Изjаве о злочинима.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.